Negde u vreme kada se Led Zeppelin spremao da poleti, pojavila se i grupa neobičnog imena – Audience (publika). Tadašnje novine su ih svrstavale u art rock, a kritičari su ih hvalili na sva usta. Šta to vredi kada se do inostranih ploča dolazilo sa zakašnjenjem, a nije bilo dovoljno love ni za kupovinu Zeppelina.
Morali su da pričekaju neko drugo vreme.
Između 1969. i 1972. godine, Audience su snimili četiri albuma. Jedan od njih, The House on the Hill (1971) spada u kategoriju “izgubljenih muzičkih dragulja”. Zato nije ni čudo što se oko njih vremenom okupilo kult sledbeništvo.
Grupa je imala neobičnu postavu za to vreme: gitara (Howard Werth), ritam sekcija i saksofon/klarinet/flauta (Keith Gemmell) kao solo instrumenti. Sa Werthom i Gemmellom, kao očigledno školovanim muzičarima, ne može se očekivati neko prangijanje koje je tada ulazilo u modu, ali se vidi da su imali neobične ideje i svoje instrumente su koristili na neočekivan način. Prva asocijacija kada sam ih čuo bila je grupa King Crimson iz svoje rane faze.
Neobičan zvuk i sviračko umeće nisu prošli nezapaženo. Posle prvog albuma uzeo ih je pod svoje Tony Stratton-Smith i doveo u diskografsku kuću Charisma Records, poznatu po tome da je davala šansu kvalitetnim izvođačima koji su se slabo uklapali u glavne muzičke tokove. Uostalom, Stratton-Smith je već imao iskustvo sa sličnima: bio je menadžer za The Nice, Van der Graaf Generator i Genesis. Ako pogledate listu njegove klijentele, videćete da je to nekadašnja (i današnja) prvoligaška postava. Praktično, bio je u neku ruku garancija za kvalitetnu svirku.
“Raviole” je interesantan instrumental koji u sebi sadrži dah Meditrana i lepo ilustruje sposobnosti grupe Audience. Iako nisu uspeli u svojim namerama (najdalje su dobacili kao predgrupa za Led Zeppelin), tokom sedamdesetih su se svi muzičari iz nje fino udomili u drugim zanimljivim bendovima.
A ako su vam današnje raviole bile ukusne, pogledajte još po nešto iz njihovog opusa na Cevki. Ima se šta čuti.