Кад мало боље размислим, ни овог у Америци нема. Не видим зашто, јер има доста тих кондоа (од латинског кондоминијум, сувлашће, што је бивало у време кад су имали по два цара; код Амера је то зграда где је свако власник свог стана). Ваљда их притискају та удружења власника, којима је више стало до вредности некретнина него до тог хваљеног и темељног индивидуализма.
Ово је снимљено у центру Ниша (или једном од центара, довољно је велик да је мало један), пре пет година.
(велика)
За разлику од оних станова у Дунавској (дУнавској! – дунАвска је у Новом Саду), где су само тројица локалпатриота исказала свој индивидуализам, овде је то учинила половина њих, и то изгледа у паровима. Гледајући ову фасаду, све ми се чини да ово нису терасе за осам станова, него за осам станова и осам гарсоњера, или за шеснаест станова – ако се ови из средине простиру и према дворишту.
Срећа у спомен чесму, иначе се ни по чему не би знало да је ово у Ниш(у). Плочник исти као у било ком европском граду данас, “IOPPING CEN” исти као у Сингапуру, једино по чему се још познаје да ово још није скроз англофона земља је што се рекламира некакав “it centAr” – иначе би било “centEr”.
Некад давно, док још нису биле изграђене обилазнице, таблу на улазу у насеље је било једнако лако промашити као што је лако и данас. Но, то није био проблем – ко не зна где је, само гледа табле на радњама, и на свакој пише из ког места је фирма. Сад то или више не пише, или пише Београд – јер намена табле више није информација, него продаја. Оно што сам једном рекао као сувозач, док сам пратио ивичњак јер се од магле ништа друго није видело, “да не знам где сам не бих знао где сам”, сад може да важи и у по бела дана, а и у шарено летње вече.
Да је шарено, јесте. Сваки дућан има своју боју светла, трг има своју, улица у дну трга своју, и како зелењичаво плавкаста укрштена са наранџастом опет успева да да некакву љубичасту (троугао плочника лево иза чесме) није ми најјасније, осим теоретски (“ако се већ десило, мора да некако може”). И још само једна техничка фуснота – изгледа да је и претходни канон (тада у мојим рукама тек пола године, још неукроћен) изоштравао педагошки а не централистички – уместо да гледа од средине па у ширину, ишао је од ближег ка даљем. Ова фотка је зато замало шкарт, оштра је доња трећина… али остаје, ево чак је и објављујем, због ових тераса, које тада уопште нисам приметио. А кад сам приметио, Ниш је већ био далеко.