If I had ever been here before
I would probably know just what to do
Don’t you?
Fenomen “već viđeno” (déjà vu) jedna je od omiljenih tema dokoličarske psihologije. Tema je zgodna za prazna razglabanja, jer se ni stručnjaci ne slažu oko uzroka, uslova i mehanizma te pojave. No, nemam nameru da se bavim tim aspektom čuvenog pojma: danas, a i inače, mene zanima samo jedna od najlepših pesama psihodelične ere, čiji naslov je isti. To je, izvesno, najvažnija pesma koju je napisao David Crosby.
Tek usput ću da primetim: boktemazo, skoro dvadeset godina je već prošlo od nastanka projekta CPR. Mnogo. Kad pre?
Red nalaže da bar pomenem najvažnije crtice iz guste i košmarno zbrkane hronologije iz vremena nastanka ove veličanstvene pesme.
If I had ever been here before on another time around the wheel
I would probably know just how to deal with all of you
Dakle, David Crosby je suspendovan iz grupe The Byrds na neodređeno vreme: postao je nepouzdan, a to nije bilo dobro za posao. Visio je na beskonačnim žurkama u ulici Laurel Canyon, najčešće kod Cass Elliot. Sudbina je htela da je na jednu od tih žurki zalutao pevač engleske grupe The Hollies, Mama Cass je došla na jednu ideju – i tako je rođen najbolji pevački duet u istoriji rocka, Crosby & Nash. No, hipi doba, hipi navike, svi smo braća (osim kad nismo), njima se pridružuje virtuozni gitarist i jedan od najboljih songmakera u okolini, Stephen Stills, koji je, gle čuda, baš raspustio matičnu grupu Buffalo Springfield, jer nije znao kako drugačije da obuzda mlađahnog Neila Younga, kome su ideje prelivale preko mere koju bi bilo koji šef grupe mogao da podnese…
Duet je postao trio, snimljena je značajna ploča, a Neil Young se malo smirio nakon što je i sam pribeležio jedan, pa odmah za njim i drugi diskografski zgoditak. Trio je postao kvartet, a iz celog zamešateljstva je izašla heterogena, ali besprekorno draga ploča koju će neko slušati i kroz hiljadu godina: album Déjà vu (1970) je muzički artefakt koji zaslužuje mnogo više od uzgredne opaske o tekstu o naslovnoj numeri tog albuma.
And I feel like I’ve been here before
Feel like I’ve been here before
Ovde pravimo rez od 25 godina, za koje vreme junaci naše priče u nebrojenim prilikama nastupaju kao solisti, duet, trio i kvartet, gde se pojavljuju na raznim važnim i nevažnim mestima, objavljuju neke važne i nevažne nosače zvuka, znaju šta hoće osim kad ne znaju, a ponekad, poput nekih Mokrinčana koji su se napili lošeg vina, umeli su da kažu i “sad neću ni kako ja ‘oću”… Na čelu sa Matorim Mačkom koji je odradio devet meseci u zatvoru, a to mu nije bio ni prvi ni poslednji sukob sa zakonom.
Kada je krajem 1994. godine jedva preživeo transplantaciju jetre, Crosby se taman dovoljno oporavio da napravi i dočeka rođenje sina Džanga. No, negde baš u to vreme, saznao je prvi put za postojanje još jednog sina: James Raymond je odrastao kao usvojeno dete, gde ga je majka predala nakon što ga je rodila 1962, a da Crosby za tu trudnoću uopšte nije znao. Po nagovoru oca-usvojitelja, James je posle svoje tridesete godine života najzad potražio svoje biološke roditelje. Majku je locirao u Australiji, a kad je utvrdio da se otac zove David Crosby, nije ni slutio da je to baš onaj Crosby čiju muziku je ponekad slušao na radiju, ali ploče nije kupovao…
And you know it makes me wonder
What’s going on under the ground, hmmm
A gde će kruška, nego ispod kruške! James je diplomirao kompoziciju i aktivno se bavio muzikom kao kompozitor i izvođač. Budući da se sa ocem zgotivio brzo, saradnja je, izgleda, bila neumitna. Crosby je dao sinu tekst koji je napisao, ovaj je napisao muziku na to, nastala je pesma “Morrison” i tako je rođen projekat CPR (Crosby, Pevar and Raymond). Jeff Pevar, virtuozni gitarist i poznati session muzičar, već je godinama sarađivao sa Crosbyjem i legao je u kombinaciju besprekorno.
Diskografski opus grupe CPR je nevelik, tek dva živa i dva studijska albuma, ali u muzičkom smislu je to možda najdalji doseg u opusu Davida Crosbyja. Vešta prerada starih pesama, uklopljena u novi senzibilitet jednog dominantnog glasa i virtuoznog sviranja gitare i klavira, dala je dobre rezultate uz novu autorsku muziku koja je nastajala u raznim kombinacijama saradnje trojice prekaljenih muzičara. Ovaj prearanžirani komad čuvene pesme je remek-delo za sebe, nevezano od izvornog sadržaja.
Do you know? Don’t you wonder?
What’s going on down under you
Ako ste raspoloženi da čujete više od projekta CPR, predlažem da se latite bilo kog albuma. Preporuku pak dajem na fenomenalni živi album Live at the Wiltern (1998), čiji period snimanja se poklapa sa ovim TV snimkom, nastalim u Holandiji u jesen 1998. Na tom albumu, u oko dva sata muzike, ima mnogo trenutaka kad ćete se češnuti iza uva i spontano se zapitati “šta se to ovde dešava”.
Ta zbunjenost, kojoj nećete pobeći, najbolji je kompliment koji se nekoj muzici može uputiti.
We have all been here before, we have all been here before…