Thirteen days on a gig in the south
We’ve got enough dope to keep us all around
Nisam mogao da odolim: kada je Peacock juče pomenuo težak život tamburaški na prašnjavom drumu, nisam moga oda se ne setim čoveka koji je na poziv Erica Claptona da pođe sa njim na svetsku ili barem američku turneju odgovorio sa “Ama, jesi l’ ti pošašavio? Pa ja ni samom sebi na turneje ne idem!”. A onda sam se setio teksta jedne njegove pesme, pa sam se totalno zbunio…
A na kraju nisam mogao da se ne nasmejem: J.J. Cale je bio čovek koji ne samo da je ostvario neverovatan uticaj na popularnu muziku sedamdesetih, nego je pride obožavao da totalno zbunjuje sve oko sebe flagrantno negativnim publicitetom koji je oko sebe izgradio.
We’ve got two girls dancin’ to bring in a crowd
A sound man to mix us, make us sound loud
J.J. Cale je bio čudna zverka: šta god je moglo u karijeri da se uradi naopako sa stanovišta publiciteta, on je uradio. Slava koju je stekao je tim pre čista kao suza: zaslužena je velikom i nesvakidašnje ujednačenom sposobnošću sastavljanja besprekornih pesmičuljaka i originalnim stilom sviranja gitare koji je upravo Clapton odlično opisao rečima “svirao je taman koliko treba”. Njegov laid back stil sviranja i pevanja je stalno u meni stvarao sliku nekog koje krenuo da interpretira pesmu, pa se posle deset sekundi pokajao, ali ga bio blam da prekida, pa je otaljavao samo da se ne kaže da nije poštovao publiku.
Sometimes we make money, sometimes I don’t know
There’s thirteen days with five to go
Dakako, to muziciraje je bilo sve, samo ne otaljavanje. Beše reč o čoveku koji nije hteo da pravi kompromise koji će ga učiniti superzvezdom. Evo, daću vam lični primer: muziku tog čoveka sam otkrio negde krajem sedamdesetih, prvi vinil sam u leto 1983. tri dana teglio iz Stokholma kući (i to baš ovaj sa kojeg je današnja numera), njegove pesme sam svirao, ali njegovo lice sam spoznao tek negde oko 2000. godine, kad sam dobio na gledanje jedan dokumentarac o njemu.
Tokom služenja u Ratnom vazduhoplovstvu SAD, J.J. Cale je naučio ponešto o elektronici, što mu je dobro došlo kad je posle neuspešnog pokušaja da sa gitarom u ruci na zapadnoj obali proturi svoj pogled na Tulsa Sound, pa se 1966. zaposlio kao tehničar u nekom tonskom studiju. Usput je o svom trošku snimio demo “After Midnight“, koji nije nikog zanimao, pa je neveliki kontigent singlića napokon izdelio prijateljima širom Los Anđelesa i okanuo se ćorava posla. Taj demo singlić je ko zna kojim putevima došao do Erica Claptona i on je tu pesmu snimio za svoj prvi solo album 1970. godine. Pesma se primila na radiju – i to je bilo to.
Birmingham, Mobile, and up to Baton Rouge
We’re smokin’ cigarettes and reefer, drinkin’ coffee and booze
Saw the sun go down in Atlanta, come up in New Orleans
I got to know a waitress, I tried to get in her jeans
No, u času kad su počele da kaplju čestite tantijeme od pesme, Cale je bio bez posla i bez prebijene pare u džepu, suviše mator da bi ga iko ozbiljno shvatio kao početnika i bez ideje šta dalje; za Claptonovu izvedbu njegove pesme je najpre saznao kad ju je čuo na radiju.
Bio je pravi čas za novi pokušaj: njegov prijatelj Audie Ashwoth je sakupio generički bend u studiju, isproducirao najjeftiniji zvuk koji je bio prihvatljiv i dao ga izdavačkoj kući na milost i nemilost. Neke pesme čak, uključujući budući hit “Call Me the Breeze“, urađene su “štapom i kanapom”: odsvirane su na drljavoj gitari ručne izrade na čijoj zadnjoj strani je falila daska, pa su se videli mehanizam sa španerom debljine četvrt cola i primitivna elektronika sa nekoliko zarđalih delova pronađenih na otpadu, te pomoću ritam-mašine koju je J.J. Cale sam sklepao, valjda ni sam ne znajući od čega, ali je radila posao.
Sometimes we make money, sometimes I don’t know
There’s thirteen days with five to go
Album Naturally (1972) ne samo da je previše kasnio da bi se uhvatio moment inercije od Claptonove verzije “After Midnight” i ne samo da je zvukom bio nedostatan da parira sve važnijem aspektu studijske produkcije, nego je naš junak pokazao nedovoljnu agilnost da podrži prodaju odgovarajućim merama publiciteta. To što je album dospeo u Top 40 Billboardove liste albuma moglo je da se protumači kao uobičajena povremena anomalija.
Migrant Worker is the name of this band
If we’re ever in your town, come see us if you can
Yeah, we been to California, we been to New York
Some take to the magazines, some take to dope
Srećom, kvalitet same muzike je bio takav da je priča dobila srećan obrt. To što je blagovremeno snimljeni album kasno objavljen na kraju se pokazalo kao zgodan detalj, jer drugi album Really je već bio spreman za objavljivanje; izašao je već sledeće zime. Dva albuma muzički besprekornog sadržaja ne mogu da budu slučajnost: stvari su došle na svoje mesto, a J.J. Cale je pred sobom imao prostor da radi šta želi, što mu je jedino bilo po volji. U njegovom slučaju, to je značilo sistematsko izbegavanje promocija i većine traženih intervjua, publicitet zasnovan uglavnom na omotima albuma i objavama izdavača, minimalističko ozvučenje i rasvetu na koncertima kojih, inače, nije bilo dovoljno, te bespogovorno odbijanje od nastupa na nacionalnoj televiziji zato što je od njega traženo da nastupi sam i na plejbek, a ne uživo sa celim pratećim bendom, kako je zahtevao.
Posle samo četiri godine i sa četiri objavljena albuma, u muziku J.J. Calea su se, osim Claptona, zaklinjali i Mark Knopfler i Neil Young i ko sve još ne. Njegovu muziku, osim pomenutih, do tog časa su snimili Lynyrd Skynyrd, Nazareth, Kansas, Dr. Hook, Waylon Jennings, Johnny Cash, Willie Nelson… Neposredni uticaj njegove muzike se oseća do dana današnjeg, a kao eksplicitni uzor ga još uvek navode čak i oni muzičari koji su vremenom postali uzori drugima.
Sometimes we make money, sometimes I don’t know
Thirteen days with five to go