Evo, danas tri nedelje. Vreme leti, rokovi takođe (zašto se uvek setim Daglasa Adamsa kad se pomenu rokovi?), ali voće se bere kad je zrelo, a ne kad nam se jede.
Šta reći? EKSPLOZIJA.
Prikaze ćete videti ovde, ovde ili na nekim drugim mestima, gomilu snimaka ćete videti na YouTubeu, ili ćete i pročitati lični doživljaj filma koji mnogo toga znači ovde . Možda najjači prikaz je ovde . Zato neću da pišem klasičan izveštaj sa koncerta, nego ću da vas davim utiscima, značenjima i usputnim događanjima.
Sve je počelo čim smo saznali da Cave dolazi u Beograd 28. oktobra. Letos smo, za vreme boravka u Beogradu, kupili karte, i trudili se u mesecima posle da oslobodimo dane oko 28. oktobra, uključujući i dane za neizbežne letove, kako bismo se prepustili nečemu što smo slutili da će biti vredno svega – i gužvanja u avionu koji najviše podseća na beogradsku petnaesticu u pravcu ka Zelenom vencu negde rano ujutru u to doba godine, i oblačenja zimskih jakni (ja nađoh u džepu kartu sa Gabriela od pre četiri godine, eto koliko je često oblačim!), i borbe sa raskopanim beogradskim ulicama, jer, kad sam već tu, valja i još ponešto obaviti i ljude videti. Skeleton Tree (2016) je nabavljen čim je to bilo moguće, i vrteo se na svim mojim vožnjama na posao i gradilišta i sastanke ili sa posla, gradilišta i sastanaka. “One more time with feeling” me je smrzao, iako sam ga gledao u Dubaiju u avgustu, dok je napolju bilo prijatnih 48 u hladu. Sve je najavljivalo nešto.
Pitao sam se idući na koncert zašto sam propustio SKC 1990. Ne znam. Za ostale koncerte, eto, nisam bio tu, i nisam se potrudio da dođem. I zato, ovo nije smelo da se propusti. Prilike više ne treba propuštati. Na kafi pre koncerta, dok sam se kačio na wifi, shvatio sam da moja starosna grupa ne postoji na formularu za prijavu. Najstarije je 45-55. Au. Ni Cave nije na spisku. Deco, nije bitno da li si na spisku, bitno je da si tu.
Hodamo ka Areni, pričamo, najviše o ljudima koji nisu tu sa nama, sticajem raznih okolnosti, a trebalo bi, o Soletu i Gremi, i kako je Lea rekla “baš bi bilo lepo da na nekog poznatog naletimo” eto iz mraka Maje i Željka! Ne viđamo se u Emiratima, čujemo se tu i tamo, i samo je jedan Caveov koncert dovoljan da se opet vidimo.
Arena se puni, i puni, i puni, i puni… koncert još nije počeo, i dalje se puni, već je pola sata prošlo od zakazanog početka… kad je počelo. Polako. Skeleton Tree nije naročito koncertna ploča kada se sluša, mirna je, tiha, minimalna, mora da se čita dok se sluša, smrzava, ne pokreće ništa osim vijuga. I onda, kreću udaraljke, kreće sint … i “Jesus Alone” smrzava sve, i počinje da smanjuje Arenu… ne, nema ovde mnogo ljudi, nije ovo ogroman prostor, taj i takav zvuk ne može da se čuje u velikom prostoru, opet smo u SKCu 1990, jeste manje zadimljeno, ali smo u nekom intimnom prostoru koji nas uvlači…
Publika nije najbolje uradila domaći, i početak koncerta sa pesmama sa Skeleton Tree nije izazvao posebne reakcije, niti je povukao parter ka sceni. Da, isto sviraju svakog drugog dana, ali KAKO!!! Aranžmani novih pesama se mogu opisati samo jednom rečju: JAKO.
A stare… čuj stare… STARE stvari? Opet jedna reč: eksplozija. Ne postoje gradacije kojima se to može opisati, jer je dinamički raspon zvuka išao od tišine do ispitivanja konstrukcije Arene i naših bubnih opni, a emotivni od ustreptalosti do potpunog prepuštanja. Kao što je red, samo za slabije đake, bilo je i hitića poput “The Ship Song” ili “Into My Arms“, taman da se bend odmori, a i mi konačno udahnemo, da bismo bili samleveni, ali lepo, i prijatno, i noseće, krajem.
Još nisam bio na koncertu gde bis traje više od pola sata. OK, nisam ja ni bio na nešto previše koncerata u životu, tako se (nije) zalomilo. Ali ovo, ovo jedinstvo sa publikom, dok sve TUTNJI, kao što rekoh, EKSPLOZIJA, e to… Nije mi jasno kako Cave i ekipa to mogu svaki drugi dan, šta je to u njima što im omogućava da to rade sebi i nama, da li crpu energiju iz nas ili odnekud za šta mi ne znamo, jer da znamo, mi bismo bili na toj sceni? Možda?
Šta tri sata… samo tri sata? Putovali smo na razna čudna mesta i dešavale su nam se razne čudne stvari u ta tri sata, smanjili smo Arenu na SKC, na klub, na mesto gde nema ni vazduha, ni prostora, samo čista energija i poplava emocija koja ne prestaje, ne staje, ne zaustavlja se.
Noć posle koncerta nije bila za spavanje, jer se sve i dalje odvijalo i teklo. Kao što se odvija i dalje. Cave i ekipa, pre svih neophodno, suštinski, magijski, Warren Ellis, su nas omađijali i uradili nam štošta što nam se, verovatno, više nikada neće desiti. Boljelo je, ali je i prijalo.
Šta Kajli? Znam neke koji ni danas to ne mogu da mu oproste. Ja jesam, odavno, a posle ovog susreta uživo, definitivno. Posle ovog koncerta, oprostio bih mu i duet sa Cecom.
Au.
Jako.
AREU, što bi rekao Pahek.
Nema se tu više šta… Ako bude opet prilike, desiće nam se opet! Ako ne bude, desilo se.