Ovaj citat je zabeležen mikrofonom koji je stajao neposredno ispred Vana Morrisona na jednom koncertu, ko zna gde i ko zna kad. Kada je Van the Man to izgovorio, pred njim se nalazilo nekoliko stotina ili možda nekoliko hiljada onih koji su platili ulaznicu da bi prisustvovali svirci, da bi usput, an pasan, bili počašćeni kada su izrazili neko nezadovoljstvo. A njemu se nakon te izjave, verovatno, ni obrva nije pomerila. Za preko pedeset godina karijere, taj čovek je dao manje od pedeset intervjua (računajući sve medije: novine, radio, televiziju, portale…) i da sad ne lajem šta ga ono beše zabole u vezi sa tim kakvo mišljenje mi gajimo o njemu, pojedinačno ili u grupi, ponekad ili uvek.
Pa u čemu je problem sa tim arogantnim dripcem, sa čovekom za koga saradnici kažu da je pakao raditi sa njim, sa muzičarem koji je jednom prilikom čak snimio loš album iz čiste pakosti?
Problem je u tome što je to ponašanje u potpunom raskoraku sa rezultatima njegovog rada: Van Morrison je genije, voleli vi to ili ne.
Bez namere da vas vređam, daleko bilo, nego baš zato što to ide tako u slučaju tog čoveka, ponoviću: Van Morrison je genije, voleli vi to ili ne, a njegov ambivalentni stav prema životu i svetu je neuhvatljiv, čak i kada je reč samo o muzici koju stvara kao svoju ili interpretira kao tuđu. On je nezainteresovan za pitanja žanrovskih odrednica muzike koju svira, nezainteresovan je za reakciju publike i pogotovo nema nameru da objašnjava svoje postupke. Čak i da je sve to od presudne važnosti, kao što nije, ne može se razumeti zbog čega toliki animozitet prema svima, jer od njega zapravo niko nikad nije tražio da objasni sebe. Van Morrison je za pomenutih preko pedeset godina ostavio svetu preko četrdesetak studijskih i koliko-ono-beše živih albuma od kojih većinu čine remek-dela, a oni ostali su daleko bolji od nečijeg maksimuma.
Ja danas mislim da je suština antagonizma u tome što velika većina nas i dalje nema blagog pojma kako taj čovek zaista misli i šta zapravo radi; on u tom grču u kom se nalazi ne želi to da objašnjava, nego pretiče u frustraciji koja izaziva strašan efekat koji podseća na mikrofoniju. Verujem da mu je najteže kad ništa ne radi, zapravo sam siguran da Van leči sebe od sebe samog tako što neprekidno radi. A retko se kad desilo da su iste godine osvanula tri oficijelna naslova Vana Morrisona, kao što se to desilo 2017. godine.
Najpre je krajem aprila izašao album The Authorized Bang Collection, katalog starih snimaka za čije postojanje se znalo, mada se niko nije trudio da sazna kako zvuče. Reč je o nečemu što je u Vanovim biografijama nazvano “the contractual obligation session“: u nameri da se nakon smrti Berta Bernsa oslobodi ugovora od Bang Records, koji je smatrao štetnim po svoju kreativnost, sa gitarom u rukama je stao pred mikrofon i krenuo da leleče stihove koje je izmišljao na licu mesta, potpuno nebulozno i bez ikakvog traga nekog smisla – nešto što niko pametan ne bi prihvatio da objavi. Van je sa tim i računao, a tako se i desilo: dobio je oprost od ugovora, a 32 snimka su završila u sefu i u legendi… A onda se pokazalo da su otpaci iz 1967. godine, pedeset godina kasnije, vredniji od nečije današnje produkcije, pa je objavljen taj sadržaj, zajedno sa počišćenim snimcima koji su činili prvi album, koji Van inače nije priznao u obliku Blowin’ Your Mind! (1967). I znate šta? Ja mislim da je Vanova eksplicitna saglasnost za objavljivanje zapravo veći događaj od sadržaja koji tu može da se čuje, ako ne računamo remek-dela sa prvog albuma, koja već poznajemo (“Brown Eyed Girl“, “T.B. Sheets“, “Spanish Rose“, “Madam George“…).
Ako je ko i pomislio da takvim činom Van ulazi u period mirenja sa svetom i u ciljnu ravninu svoje karijere, pametno je učinio ako je tu misao prećutao. Jer, kabadahija je krajem septembra objavio album sa kombinacijom autorskog i tuđeg sadržaja pod naslovom Roll with the Punches, koji smo prošlog leta i mi ovde najavili. Tad sam napisao ove reči:
…No, zadesi se prigoda, pa nas čiča razbije u paramparčad; po mom skromnom pamćenju, to su prigode kad on na čas parkira svoj neverovatni ego, pa pusti muziku da ovlada situacijom. Tad se dešava magija…
Ispostavilo se da je album fenomenalan: preporučujem vam da ga nabavite i preslušate, ako već niste, i ne bih vas više zadržavao na tu temu.
A onda, kao grom iz vedra neba, početkom novembra je objavljena vest da 1. decembra izlazi i album Versatile, 38. studijski po redu i 44. ili 45. album ako se računaju sva izdanja osim kompilacija (godinama ga istražujem i još uvek ne znam kako da prebrojavam njegove albume). Uglavnom, za razliku od rhythm’n’blues krljačine na nedavnom albumu, sudeći po najavi i po ovoj jednoj pesmi Cola Portera, izgleda da Van ovde izigrava pravog croonera – samo šest od šensaest numera su njegove autorske, a atmosfera je neuporedivo drugačija od prethodnog albuma.
Nije prvi put da Van radi ovako nešto: skoro četvrtina njegovog opusa poigrava u maniru klasične jazz interpretacije, pogotovo od devedesetih godina do danas. Van takve sadržaje redovno pakuje u anahronom, vrlo strogom aranžmanu koji podrazumeva tačnost iz nota. On očijuka sa ozbiljnim delima žanra, pri čemu zaista ne morate da imate savršen sluh i završenu muzičku akademiju da biste razumeli da ovo nije glas kakav su bili Frank Sinatra, Tony Bennett ili pak cela generacija pevača u klubovima visoke klase u Njujorku između dva rata, kada su braća Gershwin žarili i palili.
I šta sad čovek da kaže? U tri meseca, Van nam izručuje razuzdani album rhythm’n’bluesa na steroidima, ljuto improvizatorsko orgijanje po žanru koji u ovakvim izvedbama morate da volite i pratite sve cupkajući dok zamišljate kako sedite u nekom smrdljivom i veoma zadimljenom brlogu koji mesecima nije provetren, a potom nam sprema (čućemo već, ali slutim da neću pogrešiti) kolekciju pesama koja se interpretira u uštirkanim košuljama i frakovima u prostorijama koje su osvetljene kristalnim lusterima.
Da li se čudite? Ako je tako, to znači da niste prepoznali zajednički imenitelj ta dva albuma, pri čemu nisam mislio na burbon (mada, u onom podrumu se verovatno toči neki kiseli munšajn, a na onoj terasi na 65. spratu zgrade u 5. aveniji je to čivas od 12 godina).
Ključni zajednički imenitelj, da izvinete na upućivanju na očigledne stvari, pronaći ćete u naslovu ovog priloga.