Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.
O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?
Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.
U suštini, da bismo oslikali to vreme, morali bismo da pretresemo staru i pomalo dosadnu priču. Osamdesete su bile još uvek relativno bogate godine u kojima je veliki biznis uspeo da ovlada tržištem medija, pa je MTV postao važniji pokretač popularnosti od radija. Za umetnike su došle godine da biraju hoće li se prilagođavati ukusu publike, pa i po cenu da ceo dalji tok svoje karijere dovedu u pitanje, ili će terati po svome po cenu da budu marginalizovani. Od toga nisu bili pošteđeni ni igrači iz prve lige.
I Eric Clapton i Elton John su imali svoje brige proistekle iz tog perioda. Clapton je upao u kovitlac dobre zarade (album August (1986) je njegov najtiražniji solo rad), ali je počeo da gubi kompas; u kreativnom smislu je težio dnu. Elton je načinio niz albuma od kojih je samo jedan koliko-toliko pobudio pažnju, a problemi sa glasnim žicama su se zamalo dali na veliko zlo. Kako stoje stvari, obojici je trebao tajm-aut za preispitivanje karijere.
Kada je Elton John pozvao Claptona na saradnju u ovoj pesmi, inače klasičnom proizvodu saradnje čuvenog dvojca Elton John & Bernie Taupin, već se znalo da to neće biti samo pesma za album The One (1992), nego i udarna pesma za soundtrack trećeg izdanja filmske franšize Lethal Weapon u Evropi, koji je izašao na tržište otprilike u isto vreme. A spot koji vidite je postao jedan od MTV hitova u jesen 1992. godine, nakon što je izmontiran iz snimaka na koncertu na stadionu Wembley, s početka Claptonove svetske turneje, na kojem je Elton gostovao.
Ni za jednog od dvojice ova pesma ne predstavlja kapitalni prilog karijeri, ali simbolika ostaje. Clapton je shvatio da će najbolje proći ako prestane da filozofira i vrati se prangijaškoj paradigmi; doduše, trebalo mu je neko vreme da to i učini. Elton je posle nekoliko godina priznao da će album The One pamtiti kao prvi u svojoj karijeri u čijem kreiranju i snimanju nije bilo ni alkohola ni droga. Na kraju, ispade taj album najbolje prodavan u karijeri Eltona Johna posle 1975…
A kuda su te dve karijere potom otišle, druga je priča. Odbegli voz je ipak samo figura o nezaustavljivosti. Došle su godine kad je postalo važnije biti pametan za muzički biznis nego inspirisan za muzičku umetnost. Takvi vozovi više nemaju kuda da pobegnu, čak i kad bi mogli.