Pre nekoliko godina, u nekoj od brojnih razmena muzičkih materijala, do mene je dospeo debitantski album grupe Wally. Kako imam običaj da se malo unapred raspitam o tome na šta ću da potrošim svoje dragoceno vreme, ostao sam pomalo zatečen saznanjem da o ovoj grupi gotovo da niko ništa ne zna.
Malo neuobičajeno u vremenu interneta, ali nije mi prvi put.
Pažnju mi je privukao podatak da je njihov debitantski album koproducirao Rick Wakeman, pa sam krenuo od pretpostavke da se on ne bi petljao u nešto u šta nije verovao. Posle preslušavanja sam mogao samo da konstatujem da album uopšte nije loš i dugo živeo u zabludi da su u pitanju Amerikanci.
Naime, muzika koju su Wally svirali je specifična i čudna mešavina prog rocka i countryja koja je naglašena korišćenjem violine i pedal steel gitare, a takvu bizarnost sam mogao samo da povežem sa Amerima. Recimo, Wally me je podsetio na mnogo poznatiju grupu Kansas u njenim smirenijim momentima, ali oni su se pojavili par godina kasnije.
Očigledno nisam bio jedini koji se češkao po glavi pa su novootkriveni biografski podaci bacili malo više svetla na priču o njima. Grupa je osnovana početkom sedamdesetih u Harrogateu, banji u Yorkshireu, pa se iskustvo svodilo na svirke po manjim gradićima. London, muzička Meka, bio je daleko…
U to vreme Melody Maker je organizovao takmičenje za “nove muzičke nade” pa su se Wally prijavili I neočekivano ušli u finalni izbor 1972. godine. Pobednik na tom takmičenju je bila odlična grupa Druid, koja je svojim zvukom podsećala na ranu fazu mnogo poznatije i u to vreme etablirane grupe Yes, ali Wally su privukli pažnju jednog od sudija, Boba Harrisa, voditelja kultne TV emisije The Old Grey Whistle Test. Usledio je ugovor sa kućom Atlantic za snimanje albuma, a razna poznanstva su kumovala pojavljivanju Wakemana kao koproducenta albuma.
Mic po mic, preuzeo ih je menadžer grupe Yes Brian Lane, pa su unarednih par godina često bili predgrupa na koncertima Yes po Britaniji, Japanu i SAD. Uprkos solidnom drugom albumu, zbog slabe prodaje i kresanja troškova u Atlanticu dobili su otkaz. I rasturili se, ako se ne računa da su nastupali kao prateća grupa francuske zvezde Michela Polnareffa tokom njegove japanske turneje 1975. godine.
“The Martyr” je pesma koja otvara njihov debitantski album i najprepoznatljivija je u njihovom repertoaru. To je njihova verzija priče o Jovanki Orleanki, ali tekst ne bih komentarisao; ima i mnogo boljih na tu temu.
Ako je momcima iz Wallya za utehu, ni grupa Druid, koja ih je pobedila, nije se proslavila. Potonuli su, poput njih, posle drugog snimljenog albuma.