На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.
А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.
(велика)
Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.
Остали смо за цела два пива. Цела? Не баш цела, 0,33. Али, белгијски Лефе, вреди. Други разлог, газда није штедео на ледовкама, ево чак и та двострука таваница служи само штимунгу. Келнер који брише десни сто се десетак минута касније пентрао на њега да уврне једну од оних обртних сијалица што врте шарене зрика зраке на све стране. Ишкљоцао сам овде добру серију, тешко одолевам шаренишу, тим бојама ноћи.
Вратили смо се овамо после свирке, са друштвом, на још пар Лефеа и још фотки. А и за музику смо се снашли – најближи звучник је био на поду (у оном високом партеру, иза лилавог Ајфела) па смо га затрпали јакнама и тако могли да се изразговарамо. Гуске су се свлачиле за хуману ствар, за разговор! (ако су те јакне баш пуњене гушчијим перјем)
Блиц се показао – нема везе што таваница није бела, има довољно снаге да одбијено светло ваља и да чак не морам нешто да вадим и чупам у обради. Касније сам смислио додатни штос, да се блиц на руке (тј на дугмиће) узумира, дакле да сузи сноп, тако да одбија са ужег места и већина светла се одбија одатле, где год да сам га нанишанио, а не са скоро целе таванице.
А пропао вечите недоумице око качења људског лика… то је разрешено. На свим јавним местима може да се фотка, и фотке могу да се објављују – што се види по броју тих бебзедонононосних камера, где могу они, може свако. Једино ако се од тих фотки ухвати нека кинта, усликани може да тражи део – па ево, ових нула биткојна биткованица биткинти делимо на петоро – оно троје, келнер и ја. Онај други келнер се змрљао, њему ништа.
Е, да… сат са клатном, на зиду десно од шанка. Производња Горење или Искра, крај седамдесетих. Међу првим кварцномеханичким, радио је на клатно, али је изнутра имао нешто електронике да погура клатно кад изгуби замах од трења и отпора ваздуха. Било их је на све стране, са разним кутијама и дужинама клатна. Овај, видим, још увек ради (касни 6 минута) али нема клатно, дакле буџен је или је механизам замењен. Јер ти сатови су трајали око седам година, колико тадашњи пластични зупчаници издрже док не постану крезуби. То би скоро вредело раставити, искенирати, направити нове зупчанике на три де штампачу, па нек трају још три године, исплатило би се. Свакако би трајало дуже него данашња, технолошки напреднија, пластика.