Ne znam zašto, ali jutros mi padoše na pamet stari budilnici. A tako sam zatvorio krug asocijacija koji je doveo do današnje muzike…
Najpre sam imao jedan sat na navijanje koji me je pratio od osnovne škole do kraja studiranja; nije bio klasičnog oblika, već nekakvog modernističkog, boga pitaj kad je i kako uopšte stigao u kuću i zašto sam ga jednog dana odneo u svoju sobu i zauvek zadržao. Ko zna koliko puta mi je njegovo ZVRRRRRR izazvalo lupanje srca u rani jutarnji sat. A onda, jednog dana se nisam na vreme probudio i tako empirijski saznao da je taj budilnik otišao Bogu na istinu. Istog dana sam kupio jedan mali Insa kvarcni budilnik, od one vrste koja je pravila prodorni zvuk PIPIPIPI…PIPIPIPI… Beše to malo suptilnije od one zvonjave, ali jednako mrsko. A kada je taj sat crkao posle neverovatnih 25 godina služenja, shvatili smo da su došla neka nova vremena: već je svako nosio svoj budilnik u mobilnom telefonu…
Srećom, danas je lako moguće izabrati neki zvuk koji ne izaziva lupanje srca pri buđenju. Poput ove muzike…
Onih dana kad valja ustati ranije nego što bismo voleli, moja supruga se uglavnom budi pre mene, pa je prva jutarnja muzika ona iz njenog budilnika. A već neko vreme, njen izbor muzike za buđenje je parkiran na suptilnoj, lenjoj pesmici koja pomaže da se dan započne lagano. Deset puta sam je pitao ko to peva, deset puta mi je i odgovorila, ali vraga: posle tog odgovora, ja bih nastavio da dremam, čekajući da krene moj budilnik (a moj izbor je ovo – gde ćeš bolji jutarnji šlagvort od Misisipi-dert osećaja da moraš da ustaneš radi odlaska na polje pamuka pre zore) i ja bih zaboravio to ime pre nego što bih se dokopao Gugla ili cevke. I tako sve do pre dan-dva, kad sam najzad sastavio sve elemente slagalice u sliku.
Jens Lysdal je Danac, čovek čiji aktivni stav prema muzici uopšte nije opredeljen trendovima. Njegov nonšalantni boemski pristup u muziciranju može da se opiše kao vešta mešavina stilova u kojoj dominira nekakva laka varijanta soft jazza, obojena kabaretskim manirom neobaveznog švrljanja po gitari i pevanja u stilu “tek da prođe vreme”. Međutim, postoje slojevi u tom maniru: čeprkajući po Cevki, posle tri ili četiri numere sam shvatio da Lysdal to čini namerno. Tom čoveku je očigledno mrsko da bilo kome objašnjava bilo šta – “ako ti se ne dopada, poljubi pa ostavi” – a to je životna filozofija sa kojom odavno mogu da se identifikujem, štaviše sve aktivnije je i praktikujem u svakom kontekstu.
Baš zato, koliko god da uopšte ne marim za tu muziku, ona mi je zapravo veoma bliska.
Sudeći po matičnom sajtu Jensa Lysdala, koji se kao jedini suvisli izvor informacija o tom čoveku koji sam uspeo da otkrijem nije pokazao kao odveć izdašan resurs, numera koju danas slušamo je naslovna sa prvog albuma, objavljenog 1995. godine. Od onda je Lysdal objavio ukupno osam albuma (doduše, jedan album je kolaboracija za neki danski film, a jedan je remaster prvog albuma sa novim vokalima i nekim bonus numerama). Ne hajući za to šta svet kaže o njegovoj muzici, a uvažavajući one koji su se sami opredelili da tu muziku vole, Lysdal nastupa po Danskoj i zemljama zapadne Evrope, finansirajući snimanje albuma u crowdfunding kampanjama, a uživo nastupajući po klubovima i festivalima.
Može se, dakle, i tako… Kad živite u Skandinaviji.
Mali kuriozitet, prilično simpatičan: Lysdal aktivno promoviše ekološku savest svakog pojedinca. Početkom 2014. godine se javno zarekao da će svaki transport povezan sa njegovim muzičkim aktivnostima ostavljati nulti otisak CO2, tj. da više neće koristiti motore sa unutrašnjim sagorevanjem u vožnji. Ide on i dalje: veli da redovno izračunava koliko ugljen-dioksida on i njegov bend proizvode u vezi sa koncertnim aktivnostima – uključujući čak i disanje! – pa na osnovu toga utvrđuje koliki procenat zarade će uplatiti organizaciji ClimateCare. Eh, lako je njemu kad tamo u Danskoj odavno dominantno koriste obnovljive izvore električne energije… Može biti da ga baš zato nećemo skoro videti u ovim krajevima: dok bi prebio CO2 za struju dobijenu iz termoelektrane, verovatno bi mu presela svirka… 