I say don’t you know
You say you don’t know
I say, take me out!
Do mene je pre dan-dva stigla informacija da je grupa Franz Ferdinand spremila novi album. Na štandove u prodavnicama nosača zvuka u Engleskoj, album je stavljen upravo jutros. To je probudilo neka sad već stara sećanja: pamtim kako su FF na prečac osvojili simpatije publike i kritike na britanskom ostrvu kad su se prvi put pojavili. Beše pomama u muzičkoj štampi za njima, a ja sam čvrsto verovao da je reč o nekakvoj ujdurmi: te 2004. godine, nisam mogao da verujem da se u onom metežu od konkurencije naprasno pojavio neki bend koji zaslužuje toliko hvalospevnih kritika. A onda sam najzad čuo ovu numeru, pa sam se, što ono kažu, pokrio ušima od stida.
Dakle, sve one pohvale su imale utemeljenje.
Neću da ponavljam, jer znam da dobro pamtite šta mislim o ljudima koji hodaju svetom tvrdeći kako “odavno više nema dobre muzike”. Na stranu tuga što među takvima ima onih koji se od prestanka rada Led Zeppelina nisu udostojili da poslušaju nešto novo i na stranu gađenje prema onima koji sve podređuju svom (uglavnom nezrelom) ličnom ukusu, pa ne razlikuju “ne valja” od “ne sviđa mi se”. Nego, zaista je došlo neko drugo vreme, gde poznavanje muzičke scene podrazumeva potrebu za praćenjem izrazito široke palete izvora sadržaja, što je zbog prevelike količine smeća vremenski zahtevno preko svake mere, ili sužavanje u neke uske okvire, što opet podrazumeva odricanje od svega ostalog što nije predmet ozbiljnog istraživanja. Mnogi su se umorili od daljeg traženja, pa da ne bi doživeli sramotu u društvu zbog neznanja, radije su moguća znanja proglašavali za irelevantna, a samim tim i nepotrebna.
Ako ćemo pravo, nije bilo lako ni većini mladih ljudi koji su hteli da osvoje svojih petnaest minuta slave – ne zbog slave po sebi, već da bi se dalje čulo ono što imaju da kažu. Pod nekim novim okriljem, agresivno nametanje ukusa od strane televizije kao nadasve efikasnog medija nije pomoglo; naprotiv. MTV je vešto kanalisao populizam među onima koji su najpodložniji uticajima, a to je uvek loše za autore koji pozivaju na uključivanje sive mase između ušiju kao preduslov razumevanja onog što imaju da saopšte. Sa tim da se rock’n’roll može upotrebiti kao municija za neku širu društvenu akciju je završeno za sva vremena: korporativni kapitalizam je pobedio.
Pritom, preovladalo je shvatanje da “kolažni pristup” – osnovni metodološki postupak u postmodernom svetu, pa i u popularnoj muzici – ostaje kao jedino preostalo sredstvo iskaza u onom prostoru koji je nekad zauzimao klasični rock’n’roll. Kako se ko snašao na tom nezgodnom terenu, druga je priča. Mogli bismo da se složimo da je put ka vrhu, jedinom mestu sa kojeg je moguće poslati poruku, postao drugačiji nego pre; jedino što je ostalo isto je to da je taj put rizičan, trnovit i za većinu pretežak.
Na sceni je poslednjih 20 godina postignuta neverovatna raznolikost stilova, a mnogi od njih se opisuju krovnim pojmom alt rock (kao “alternative rock“) ili indie rock (“indie” zapravo dolazi od “independent rock“, ali na prelazu milenijuma je postojao sličan muzički trend među pulenima nezavisne produkcije, pa to ispade ime širokog muzičkog stila na pravdi boga). Ali, nekakva konvergencija ipak postoji. U kreativnom smislu, pojavila se neka nova nedužnost, izvesno nalik onoj kada su rođeni punk i new wave: izađi na scenu, otpraši svoje i dokaži da stojiš iza toga što predstavljaš; ako nisi folirant i odlikuje te strpljenje, naći će se publika i za tebe.
Franz Ferdinand je bend koji je nastao baš u takvim uslovima, 2002. godine u Glazgovu, u Škotskoj. Stvoren je uglavnom od momaka koji su svoja prva iskustva stekli amaterskim sviranjem po lokalnim klubovima, osim jednog – Nick McCarthy je došao iz rodne Nemačke, gde je završio studije kontrabasa na konzervatorijumu u Minhenu, a neko vreme se bavo džezom po Velikoj Britaniji pre nego što se skrasio baš u Glazgovu. Početni zamah je stvoren oko jasnog plana da se iskoristi povoljan trenutak za plasman autorske muzike i prevaziđe status lokalnih legendi čiji najveći domet je izazivanje veće prodaje točenog piva u lokalnom pabu tokom svirke.
Grupa u maju 2003. potpisuje za nezavisnog izdavača Domino Records i već iste jeseni objavljuje singl “Darts of Pleasure” koji skreće pažnju šire muzičke javnosti na Ostrvu da se nešto zanimljivo valja iza brda. FF uskoro odlazi u Malme, u Švedskoj, gde snima materijal za prvi album. Prvi singl “Take Me Out“, baš ovaj koji danas slušamo, izlazi kao pilot-izdanje u januaru 2004. i očas dostiže treće mesto na top listi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Slično se dešava mesec dana kasnije, kad je objavljen album prvenac, prostog imena Franz Ferdinand: opet treće mesto na listi albuma. Kada tako nešto uspe bendu za koji većina nije ni čula do tog časa, to je onda nešto više od uspeha: to je spektakularan rezultat.
Maglovito pamtim neke od onih hvalospevnih napisa iz časopisa Uncut: debitantski album dobija neku ludo visoku ocenu; ni New Musical Express ne štedi u ocenjivanju. Kritičari su se izubijali rečima da objasne šta se to zbilja desilo. Najdalje se otišlo kad su neki objasnili kako je FF grupa koja je zauzela mesto koje su u školi ostrvskog rocka nekad zauzimali The Who, The Beatles, The Rolling Stones, Roxy Music, Sex Pistols, The Jam, Blur… Na kraju je hajp prekriven priznanjima: Franz Ferdinand je bio album godine po mnogim listama izbora po isteku 2004, bend je dobio razne nominacije i nagrade za naj-ovo i naj-ono i zavladalo je sveopšte mišljenje da je muzičko nebo dobilo još jednu veoma sjajnu zvezdu.
Kako to obično biva, drugi album uvek otkriva od kakvog je materijala zbilja sazdana ekipa koja je sastavila prvi album; mnogi su se na tom zadatku slomili i za njih više nismo čuli. FF su bili na visini očekivanja: album You Could Have It So Much Better, objavljen u jesen 2005, dostigao je prvo mesto na britanskoj top-listi, a uspeo je da probije grupu i u SAD, gde je dostigao 32. mesto na Billboardovoj listi i ostvario platinast tiraž. Taj uspeh preko Bare nije bio nimalo slučajan: stil je pomalo izoštren u produkciji po ukusu mlađe publike sklone šutki uz zvuk kakav neguje, recimo, Red Hot Chili Peppers.
Umesto novog preispitivanja, FF je pomalo zalutao u novom svetu društvenih mreža i alternativnih medija. Kada je posle četiri godine čekanja objavljen album Tonight: Franz Ferdinand (2009), uspeh koji je postigao na Cevki bio je mnogo veći od realnog uspeha na top-listama. Izvesno, desilo se prezasićenje prethodnim publicitetom, što predstavlja opasnu stvar u današnje vreme plitkog konzumerizma, jer publika ne prašta kada neko počne da joj dosađuje (“Ma super, ti si naš idol! A sad idi, radimo!”).
Ovde negde sam pustio FF niz vodu: nisam našao za shodno da se dalje bavim njima, jer matoro džangrizalo u meni je preovladalo; nije to više bila muzika za mene. Zato je prošlo dosta vremena dok nisam najzad obratio pažnju i na sledeći album Right Thoughts, Right Words, Right Action (2013), za koji sam posle utvrdio da nisam ništa propustio. A to da su 2015. objavili album FFS u istoimenom projektu sa grupom Sparks saznao sam tek dok sam osvežavao podatke dok sam spremao ovaj tekst. Nisam do sada čuo ništa odatle; moglo bi biti zanimljivo, ali pustiću dežurnog SP stručnjaka za Sparks da proveri to za vaš i moj račun, pa nam javi nalaz.
U času pisanja ovih redova, zahvaljujući promotivnim aktivnostima grupe na Cevki, upoznat sam sa tri numere sa novog FF albuma Always Ascending (2018). Zvuk je drugačiji, a energija je sad svedena na drugačije okvire koje možda ne bih mogao da razumem da nisam prošao školu Bowieovih albuma iz perioda posle 1993. (za koje mi je, svojevremeno, trebalo preko deset godina da ih svarim). Promena zvučne slike se objašnjava podatkom da je Nick McCarthy napustio bend 2016. godine, a na njegovo mesto je došao lik umetničkog imena Miaoux Miaoux (mjau mjau?), komšija iz Glazgova koji je specijalista za elektroniku.
Lično, više bih voleo opciju da je FF ostao ogoljenijeg zvuka bez elektronike, možda da malo umekša zvuk… K vragu, ja bih uvek da pravim nove klonove Paula Wellera: kriv sam, priznajem, a ne bih da me neko svrsta u ona džangrizala s početka teksta. Izvesno, ti ljudi znaju šta rade i moje opservacije izbijaju izličnog ukusa, a ne iz njihovog rezultata. Tako je to sa novom muzikom, koje ipak ima. Možete da je volite, možete da je ne volite, može čak i da vam bude svejedno: to je vaša stvar. Samo nemojte da se izjašnjavate kako više nema nove muzike, jer ćete se obrukati.