Krajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.
Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.
Među manje poznatima iz tog gnezda koji nikada nisu visoko uzleteli su i Gravy Train. Pripadali su onom prvom talasu britanskog progresivnog roka, a prilično su originalno zvučali. Njihova muzika sadržavala je elemente džeza, folka, roka, najčešće pastoralnu atmosferu sa mnogo flaute i upečatljivo pevanje. Dovoljno da ih često, a bez pametnog razloga, porede sa grupom Jethro Tull.
Njihov debitanski album Gravy Train (1970) je čudesan, na neki specifični način razuzdan, britanski ekcentričan i pun energije, iako je dolazio iz undergrounda. I naredni, (A Ballad of) Peaceful Man (1971) nije bio ništa slabiji, a postalo je očigledno da grupa napreduje – mnogi delovi su bili bogato i znalački orkestrirani. Interesantno, album je bio tako koncipiran da su se na jednoj strani nalazile, uslovno rečeno, laganice, a na drugoj ćvršći materijal.
Uprkos neospornom kvalitetu, album se jako loše prodavao i Vertigo je polako počeo da gubi interesovanje za rad grupe… A taj film smo već mnogo puta gledali. Ni naredna dva albuma nisu popravila stvari; poslednji album je čak objavljen u atraktivnom omotu koji je uradio legendarni Roger Dean. Grupa se, jednostavno, ugasila po njegovom snimanju.
Naslovna numera drugog albuma je dobar primer svih vrlina koje su krasile Gravy Train: kompetentna svirka, bogati aranžmani, odlično pevanje i mnogo produkcijskih detalja koje ćete uhvatiti naročito ako stavite sluške na uši. Dobro, tekst je malo idealistički antiratni, ali to ovde ima sekundarnu ulogu, pa ne kvari ekspresivnu sliku koju grupa pokušava da dočara.
Uz malo više sreće u pravim trenucima, Gravy Train su mogli da postignu veliki uspeh. Danas se samo pominju po muzičkim enciklopedijama i opskurnim blogovima (sic!).