I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid
Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.
Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?
Za početak: većina mojih prijatelja koji su uronili u muziku barem delimično koliko i ja, pa i oni koji su otišli dalje, nisu čuli za ovog čoveka dok ga nisam pomenuo. Pa šta s tim, velite vi, ko još može znati za nekog anonimusa iz Kanade? Pa mnogo, velim ja vama: Bruce Cockburn, za kojeg sam i ja prvi put čuo tek slušajući Radio Paradise, sa svojom grupom je još 1968. svirao kao predgrupa Jimiju Hendrixu i grupi Cream. Posle toga je započeo solo karijeru, prvi album objavio 1970, a do najnovijeg albuma, trideset trećeg studijskog, sa kojeg slušamo današnju numeru, komponovao je preko 300 pesama mahom virtuoznog i prilično originalnog stila. Najzad, on u Kanadi nije anonimus, već ima status poluboga. I hajde sad da vas ponovo pitam: jeste li čuli ranije za njega?
O tome vam govorim. Ne, nemam objašnjenje za to.
Mogući razlog što gotovo niko od upitanih ne zna za Cockburna je taj što njega zaista zabole patka za trendove, pa se nikad nije probio u zvezde. A nije mu se posrećilo da se njegovo interesovanje kao autora poklopi sa interesovanjem većine slušalaca. Njegova muzika je anahrona, a ideje koje zastupa ponekad nisu po volji onih koji muziku forsiraju kao sredstvo hipnoze, a ne kao sredstvo osvešćivanja…
Naime, Bruce Cockburn je sedamdesete progurao u prilično u kreativnom ambijentu koji njegovi biografi nazivaju ruralnim. U to vreme je bio preokupiran otkrivanjem Boga, istovremeno dajući sve od sebe da se probije na američko tržište, kao jedini adut nudeći to što je virtuozni akustični gitarist. Plemenita namera, ali to je daleko od lakog puta. Pride, u Kanadi se zarazio ekološkom svešću, što je pokušao da proturi u svom repertoaru i na svojim nastupima, a što mu baš i nije mnogo pomoglo u nameri da bude prihvaćen u SAD. Najzad, 1979. ubada albumom Dancing in the Dragon’s Jaws. Singl “Wondering Where the Lions Are” dospeva na Billboard Top 20. I pored dugog truda, taj rezultat je bilo pomalo iznenađujuć; no, otvorila su se vrata.
Taj dugo očekivani proboj donosi neke nove prilike. Tokom osamdesetih, Cockburn ulazi u tzv. urbanu fazu. Njegov aktivizam se iz proste ekološke priče seli na politički front, a metafizika se iz religijske seli u socijalnu. A to je uvek rizična stvar, jer sloboda izražavanja u Americi uvek ide po cenu nečije tuđe slobode da naglas prezire to izražavanje i onog ko se izražava. Cockburnu u Americi pogotovo nije pomoglo to što je sve glasnije čačkao ono što se osamdesetih dešavalo u Nikaragvi i pričao o tome. A mali mediji u Americi su po pravilu pičkice i njihov repertoar ne ujeda ruku koja ih hrani; Cockburn tada nije bogzna koliko puštan na radio talasima. Pride, on tada počinje da luta po stilovima: znatni uticaj svetske muzike koju je povremeno forsirao sigurno je zasmetao da se smesti na neko sigurno mesto na tržištu.
Međutim, koliko god da je publika bila indeferentna, toliko je muzički svet prepoznavao jednu izrazito originalnu autorsku ličnost, vrlo nesklonu upadanju u manir prosečnosti. Ranih devedesetih, T Bone Burnett producira dva njegova albuma. Kao da je to bio znak za juriš, sve više američkih muzičara prve lige je snimilo svoje verzije Cockburnovih pesama (Jackson Browne, Dan Fogelberg, Judy Collins, The Jerry Garcia Band, k.d. lang i mnogi drugi). Tako je ostalo do danas: van Kanade, muzičko nasleđe Brucea Cockburna uživa priličan ugled naročito među muzičarima. Što ono rekoše na allmusic o njemu: “bez obzira na neverovatan uspeh u rodnoj Kanadi, stekao je samo kultni status južno od granice, uprkos bogatom i raznovrsnom opusu i značajnoj podršci kritike“.
Cockburn je kompletan autor (osim muzike piše i odlične tekstove, u studiju svira gomilu instrumenata, a ne gadi se ni da se umeša u produkciju), ali njegovom ugledu je najviše doprineo izrazito originalan način sviranja akustične gitare. Taj stil se tek u tragovima može opisati da je nalik onome što je pre njega radio John Fahey, a među savremenicima Leo Kottke. Štaviše, karakteristični stil koji je razvio doveo je do potrebe da se za njega konstruišu specijalne gitare koje olakšavaju sviranje u visokim registrima (što je uvek problem na akustičnim instrumentima). Pritom, Cockburn nikad nije sebi dozvoljavao da postane fah-idiot: među tih trideset autorskih albuma ima strogo akustičnih, strogo električnih, raspevanih i instrumentalnih, tematskih i eklektičnih. On kreće iz baze koju neki nazivaju american primitive guitar, ali u nju nikad nije zaista zapao, nego je pronašao neku svoju nišu koju (opet, uz malčice opreza) smemo da svrstamo u folk rock. Sa te pozicije, kojoj se po mom saznanju vraćao svaki put kad bi se zasitio nečeg drugog, Cockburn je bez pardona odlazio u pop-rock, u akustični swing, u roadhouse blues, u klasični adult oriented rock i – ko zna šta sam usput propustio, a siguran sam da jesam.
Posle svega, Cockburnov opus nikad nisam savladao do te mere da bih mogao lako da vam preporučim neki određeni album. Volim da ga čujem na omiljenom radiju kod šašavog Billa, a radujem se i kad mi uleti u kućni džuboks, čiji sponzor je moja draga tetka iz Kalinjingrada. Iako pre provere nikad ne znam sa kog albuma je to što trenutno slušam, makar nemam dileme koga to slušam: Bruce Cockburn je jedan od onih gitarista čije sviranje uglavnom lako prepoznajete jednom kad ga upoznate. Ako ćemo pošteno: ništa bolje od toga ne bih mogao da očekujem od bilo kojeg gitariste kojeg sam ikada zavoleo, a Cockburn je na toj listi odavno.
Baš zbog te pikantne raznovrsnosti koju je Cockburn ostavio u svom opusu, ali i zbog činjenice da bi bilo tužno da ne upoznate tog velemajstora na šest žica, predlažem vam prostu ad hoc avanturu po Cevki: ako vam se ova jedna numera učinila zanimljivom, odvojite sat ili dva za tu muziku; ja već znam da u tom opusu ima i zanimljivijeg materijala. Nećete se pokajati, a ko zna, možda se i privolite u neko ozbiljnije istraživanje…
Ne, stvarno… Zna li ko od vas: ko je, pobogu, Bruce Cockburn?