Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun
Zamisli ti samo to moje iznenađenje dok sam, čačkajući listu do sada objavljene muzike na Suštini pasijansa, spontano otkrio da posle dve hiljade i palac pesama još uvek nismo slušali najbolju numeru Pink Floyda iz post-Waters perioda.
Red je da se to ispravi što pre, jer ne samo da je reč o fantastičnoj pesmi intrigantih stihova, već i o odličnom video-spotu u režiji uvek Storma Thorgersona, kreativnog genija čiji lični doprinos vizuelnom identitetu Pink Floyda nije moguće lako premeriti.
E, tako. Sad možemo malo i da usporimo.
Mnogo je toga u ovoj pesmi povezano sa mojim ličnim doživljajem univerzalne ideje o najboljem. Štaviše, ima previše toga i ja, sasvim sigurno, neću moći da se setim svega. Prepuštam se slobodnom toku misli i beležim crtice.
– * –
Along the Long Road and on down the Causeway
Do they still meet there by the Cut
Gle: zamalo pa sinhronicitet! U času kad sam počeo da pišem ovaj tekst, a bilo je to u sredu, 28. marta, uopšte nisam bio svestan da je taj datum godišnjica objavljivanja albuma The Division Bell (1994). E, pa đavo da me nosi: ja pisanje ovog teksta planiram već dve nedelje, ali nisam mogao da stignem. O datumu objavljivanja albuma uopšte nisam razmišljao niti mi je to bio cilj.
– * –
There was a ragged band that followed in our footsteps
Running before times took our dreams away
Leaving the myriad small creatures trying to tie us to the ground
To a life consumed by slow decay
Do trenutka kada je objavljen album The Division Bell (1994), na vinilu sam imao sve albume grupe Pink Floyd osim More. Hiperinflacijom zdrobljeno lokalno tržište je na najvulgarniji način izvelo tranziciju sa vinila na CD: nemajući drugo rešenje sve i da smo hteli, jer originalni muzički CD-ovi su koštali kao cela moja prva plata isplaćena upravo uvedenim deda-Avramovim dinarima, kupovali smo bugarske rezance i trpeli užase trivijalne implementacije tada sve popularnije tehnologije. I tako, Division Bell ostade upamćen i kao prvi album Pink Floyda koji nisam uneo u fonoteku kao vinil. Srećom, dve godine ranije sam zamenio računar i neku kućnu opremu koja je bila pred crkavanjem za nekakvu Aiwa liniju koja je imala CD plejer u kombinaciji.
– * –
The grass was greener
The light was brighter
When friends surrounded
The nights of wonder
The Division Bell je svojevrsno pomirenje sa svetom oko sebe. David Gilmour je pretrpeo toliko krajnje malicioznih komentara o svom delovanju da bi o tome mogla da se napiše knjiga (koju, doduše, niko pametan ne bi čitao). Gospodski je izdržao razna kretenska poređenja sa onim što je bilo dok je bilo za Watersova vakta, prećutao je zajedljive opaske o sopstvenim kreativnim kapacitetima i uz pomoć svoje buduće neveste Polly Samson sklopio album koji je ‘ladno mogao da se nazove Sapienti sat. Svaki dobar poznavalac biografije grupe, a ja sam sebe tada smatrao takvim, sve to je mogao da prepozna na tom sjajnom albumu.
U tom svetlu, “High Hopes” služi kao katarza: pogled unazad, neizdrživa nostalgija za onim čemu se ne možemo vratiti, snažan utisak da napredovanja nema, želja da stvari teku makar normalno… Sad sve te utiske, ako možete, prebacite kao mentalne slike u kontekst nekog ko tek započinje porodični život, ali u zemlji nedavno raspadnutoj građanskim ratom, koji je nepunu godinu dana ranije otišao na krajnje ponižavajuć put do Segedina da bi tamo dao celokupnu kućnu ušteđevinu od 40 nemačkih maraka na cipelice za svoje dete koje je taman prohodalo.
– * –
Looking beyond the embers of bridges glowing behind us
To a glimpse of how green it was on the other side
Steps taken forwards but sleepwalking back again
Dragged by the force of some in a tide
Nemoguće je prepričati utisak koji na koncertu Davida Gilmoura izaziva već prvi prigušeni udar čekićem o zvono. A nemoguće je ne zato što nema šta da se kaže, nego zato što reči izdaju čoveka u pokušaju da prenese utisak. Znam o čemu govorim: imao sam tu sreću u životu da takvom momentu prisustvujem i lično, na koncertu Davida Gilmoura u Puli, 12. septembra 2015. Ako je za utehu, nema žive svirke na kojoj Gilmour neće odsvirati “High Hopes“, pa smo tako bili u prilici da čujemo verzije na svim zvaničnim audio i video zapisima sa njegovih koncerata, od albuma P.U.L.S.E. do nedavnog spektakla u Pompeji, leta 2016. Meni je pak od svih tih živih verzija najdraža ona koju je izveo na festivalu Meltdown 2001, koji je te godine moderisao stari prijatelj Robert Wyatt. Pesma je izvedena u ležernom akustičnom aranžmanu, sa besprekornim muzičarima i odličnim horom, sa kreščendom koji je neprevaziđen u celoj solo karijeri Davida Gilmoura. Pazi sad:
Obratite pažnju na prvi ton na slide gitari koji Gilmour odsvira preko violončela i hora koji štopuju osam taktova duže nego inače, što je pojačalo dramski efekat. Ja odavno zastupam tezu da postoje savršene solo deonice, pogotovo gitarističke, koje se završavaju prvim tonom, jer u tom času dovode pažljivog slušaoca u stanje stupora; sve ono što sledi je samo fraziranje, nužni muzički šablon koji valja privesti celini, postorgazmička meditacija čija svrha je odavno ispunjena i samo želite da takva kakva je traje što duže. Malo je takvih solo-deonica koje znam, ima ih možda tri ili četiri, a o jednoj od njih odavno se spremam da pišem.
– * –
At a higher altitude with flag unfurled
We reached the dizzy heights of that dreamed of world
Veličanstvene muzičke teme imaju tu osobinu da mogu da prevaziđu ideju autora i počnu da žive neki svoj život. Osim što je to pouzdan znak vrednosti osnovne teme, ponekad u takvim slučajevima nastaju neponovljive i neobično vredne minijature zbog kojih vredi voleti muziku. Jedan takav momenat se desio upravo na jednom od dva Meltdown koncerta: poslušajte i uživajte.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
– * –
Encumbered forever by desire and ambition
There’s a hunger still unsatisfied
Our weary eyes still stray to the horizon
Though down this road we’ve been so many times
Rekoh već, ne mogu da komentarišem veličanstveni vizuelni rad Storma Thorgersona. Gilmourov prijatelj od detinjstva (i kum na venčanju Davida Gilmoura i Polly Samson) izvesno je umeo da čita misli i prati ideju, dajući joj novu dimenziju na najspektakularniji način. Inače, koren veze između institucije Pink Floyd i osnivača dizajnerskog studija Hipgnosis nalazi se u Kembridžu, gde su svi učesnici odrasli. A s obzirom na to da “High Hopes” načelno predstavlja reminescenciju koja je istovremeno i razduživanje od prošlosti, Kembridž kao kulisa današnjeg spota se pokazao kao logičan izbor.
Razmišljajući o tome, prvi put sam čestito obratio pažnju na detalje, pa sa ne malim iznenađenjem shvatio da prepoznajem neka mesta koja se vide u kadrovima. Naročito kontekst prostora koledža Sv. Džona, u kojem sam bio gost tokom jednog vikenda pre sad već mnogo godina. Da vas ne gnjavim detaljima, evo kolaža mojih fotografija onih mesta koja sam prepoznao u spotu.
– * –
The grass was greener
The light was brighter
The taste was sweeter
The nights of wonder
Uto se pokazalo da CD nije ispunio svoju svrhu – ne zbog loše ideje, već zbog loše implementacije kojoj je pozamašno kumovao izbor japanskih hifilističara da preferiraju metalizirani zvuk. Pink Floyd je muzika koja zaslužuje bolji tretman od zvuka sa dna limenog bureta. Obećao sam sebi da ću kad-tad zatvoriti krug i kompletirati Pink Floyd na vinilu. Album More sam nabavio; Division Bell još nisam.
With friends surrounded
The dawn mist glowing
The water flowing
The endless riverForever and ever