U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.
E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.
Uopšte me ne bi začudilo da zaista ne znate ko je Nils Lofgren. Iskreno, ni ja nisam razaznavao tog čoveka čak ni nakon što smo se jednom prilikom i lično sreli, a pogotovo dugo nisam znao gde je sve ostavio svoj doprinos, a zapravo sam slušao tu muziku.
Nepravdu sam počeo da ispravljam nakon što je Nils Lofgren nastupio kao prvi saradnik na snimanju performansa i albuma Unplugged (1993) Neila Younga. Tad sam najzad upamtio to ime i od onda do dana današnjeg, evo već 25 godina, moje poštovanje prema muzici tog čoveka neprekidno raste.
Prvi vetar u leđa tada sedamnaestogodišnjem balavcu dao je upravo Neil Young, koji je te 1968. godine završio sa Buffalo Springfield i počeo da gradi solo karijeru. Pozvao je mlađahnog Nilsa i njegove drugare da dođu sa istoka i nasele se u njegovoj kući u Laurel Canyonu dok se ne snađu sami. Grupa Grin, koju je Nils vodio, nije u tom času bila dovoljno zrela za muzičko tržište zapadne obale, ali dečaci su makar imali gde i od koga da peku zanat. Posle nekog vremena, osvojili su prostor po klubovima, čekajući pravu priliku. Ta prilika se desila kada je Neil Young pozvao Nilsa da pripomogne na snimanju albuma After the Gold Rush (1970). Na ime te reference, Grin nešto kasnije dobija prvi ugovor za ploču. U periodu od oko dve i po godine, od 1971. do 1973. Grin snima četiri albuma koji ne postižu osobit komercijalni uspeh, ali veliki talenat mladog gitariste svakako je prepoznat.
Sledećih par godina, Nils Lofgren radi kao član grupe Crazy Horse, koja tad aktivno nastoji da se afirmiše i kao solo akt, a ne samo kao prateći bend Neila Younga. Taj solo aspekt ne prolazi baš najbolje, pa se Lofgren 1975. otiskuje u solo karijeru, koju neprekidno održava i dan danas, uglavnom u tempu koji ne smeta aktivnostima velikih bendova u koje je sve češće pozivan ili je postao redovni član.
Naime, kada je Little Steven nešto digao nos i 1984. godine napustio E Street Band, Bruce Springsteen se verovatno nije previše dvoumio koga da pozove na upražnjeno mesto; multiinstrumentalist i do tog časa već dobro prepečen na sceni, Lofgren se tada savršeno uklopio u zadatu ulogu. No, Gazda raspušta grupu 1989. godine i posvećuje se nekoj drugoj metafizici. Prilikom jednokratnog okupljanja E Street Band 1995, bivaju pozvana obojica. Ta ideja tri frontalne gitare je opstala i kada je Gazda okupio bend na novi stalni angažman, a ta konfiguracija neprekidno traje do danas.
Štaviše, E Street Band danas izgleda kao da je Gazda uposlio svakog ko je imao imalo sluha u celom matičnom kvartu u Nju Džersiju. Na sceni ih ima između deset i sto šezdeset i uglavnom se ne zna ko pije a ko plaća – osim u slučaju nekolicine proverenih radnika na sceni. Nils Lofgren je jedan od njih: dok Gazda šamara onaj siroti Telecaster kao da mu je nešto skrivio, a Little Steven se prečesto bekelji u stilu mog polupismenog desetara iz vojske i koristi svaki mogući trenutak da skrene pažnju na sebe, Nils Lofgren svira. Jer, jebeš ga, neko mora i to, pa zašto onda ne prepustiti taj posao najboljem gitaristi na sceni…
No, koncerte i ploče Brucea Springsteena pominjem samo zato što je to najverovatniji način da slučajno sretnete Nilsa Lofgrena. A ako želite da čujete ono pravo, valjaće da zagnjurite u njegovu solo karijeru. To ne bi trebalo da bude težak posao, jer čovek ima diskografiju koja se pruža na dvadesetak studijskih albuma, pet-šest živih, a tek se kompilacijama više ne zna broja. Čeprkanje po tom sadržaju, iako je reč o preko četrdeset godina karijere, uglavnom pruža zadovoljstvo, jer malo je onih muzičara čiji opus je toliko homogeno dobar kao što je Lofgrenov. Ako bih baš morao da veoma svedem preporuku na neke naslove među onima koje znam, učinio bih to nevoljno. Evo, recimo, bili bi to njegov solo prvenac Nils Lofgren (1975), za njim album Silver Lining (1991), na kom se nalazi i matična verzija današnje bravure “Girl in Motion“, te živi album Acoustic Live (1997), posle čijeg slušanja će vam biti jasno ko kosi, a ko vodu nosi.
…I odmah da priznam: prvi album je već opšteprihvaćen kao remek-delo, drugi naslov sam odabrao zato što se na njemu nalazi današnja pesma, a živi album sam odabrao slučajno, jer bez dileme preporučujem sve Lofgrenove žive albume.
U razgovoru sa nekolicinom načelnih istomišljenika na polju ukusa o muzici, uglavnom se slažemo da je sviračko umeće najbolji zalog zrelog autorskog aspekta Nilsa Lofgrena. Njegova jedina slabost, ako li kome već smeta, jeste neubedljiva i pomalo unjkava boja glasa. Često zamišljam neke ljute pevače kako pevaju njegove pesme i ježim se. No, kako god okreneš, mene najviše fascinira to vrlo izraženo izraženo tehničko znanje u sviranju koje nije otišlo u egzibicionizam. Sve zvuči odmereno, ni manje ni više nego što bi trebalo: pravi pokazatelj majstorstva, ako mene pitate.