Počinjem da verujem da živim u vrlo raspevanom komšiluku. Iako sam moje muzičke aktivnosti sveo na najmanju moguću meru (retko uključujem onih 2x350W da mi nova upravnica zgrade ne bi lupala na vrata i pisala prijave), moj komšija iznad kao da ne mari za nova pravila ponašanja u zajedničkom domu. Čini mi se da se ponovio pojačalom pa me već nekoliko sati voza od Santane do Smaka, ne preskačući onaj poznati rif Deep Purplea koji znaju svi gitaristi. Ne znam šta će mu reći komšija iznad njega, koji je sklon starogradskoj muzici i odličan pevač. Tek, da konstatujem, preseo mi je ručak.
Da se nekako spasim, nabacujem sluške i tražim folder sa pristiglim albumima.
Moj novozelandski prijatelj ima neobičan hobi – smuca se po prodavnicama i kupuje stare vinile. I svašta pronalazi tamo, tako da su mnoga raritetna izdanja dospela do mene tako što ih je on prosledio. Inače, kako bi uopšte slušao album Travisa Wammacka.
Na kompilacijama koje se bave ranim gitarističkim herojima neizbežna je pesma “Rumble” Linka Wraya. No, često se naleti i na Wammackovu “Scratchy” koja je po mnogo čemu interesantna. Odmah se zapaze brzi prsti, neobično poigravanje sa sonoritetom i primitivno korišćenje fuzz efekta. Neki čak tvrde da je to njegova izmišljotina. No, najfrapantnija je činjenica da je ona da je Wammack svoj prvi snimak napravio sa 11 godina, a počeo profesionalno da nastupa sa 12!
Tokom šezdesetih objavio je gomilu singlova koji nisu postigli nikakav uspeh i usput stekao reputaciju “najbržeg gitariste Memfisa”. Skrasio se pred kraj decenije u Muscle Shoals / FAME studijima kao neizbežni učesnik na sešnima tokom snimanja albuma velikih zvezda (Aretha Franklin, Otis Redding, Wilson Pickett, Delbert McClinton, Little Richard, Bobby Gentry…) i čekao svoju priliku.
Debi album mu se pojavio 1972. godine i to je baš onaj koji mi je prosleđen. Priznajem, očekivao sam žustru gitarističku svirku, a već prva pesma na njemu, ova današnja, povela me je na sasvim drugu stranu. Umesto uloge gitarističkog heroja, Wammack je na albumu ponudio sjajnu i eksplozivnu mešavinu rocka, bluesa, soula i funka koja neverovatno dobro funkcioniše od početka do kraja.
Treba li da podsećam da je komercijalno propao?
Drugi solo album iz 1975. godine je bio za nijansu uspešniji, a dve pesme sa njega su se plasirale u američkih Top 100. No, postalo je jasno da od snimanja albuma neće biti neke velike koristi. Wammack početkom osamdesetih postaje šef pratećeg benda Little Richarda i na tom mestu će provesti više od 10 godina.
Danas Wammack radi u marketingu Muscle Shoalsa i još uvek nastupa na lokalnim svirkama.
A moj komšija se, napokon, isključio.