Biti studijski muzičar ili side man u pratećoj grupi nije nimalo jednostavna stvar. Pre svega, takva reputacija se stvara godinama, podrazumeva se savršeno vladanje instrumentom, čitanje nota i sviranje barem nekoliko žanrova. Brza reakcija na poziv na snimanje i trenutno ubacivanje “u film” koji se vrti u glavama producenta i onoga kome se daje podrška ne dovode se u pitanje, kreativnost na licu mesta se očekuje uz neku sopstvenu stilsku osobenost, a sve to treba uglaviti u svakodnevni život porodice, jurenje za poslom (jer takvi ljudi nemaju stalne ugovore i praktično su nadničari) i, naravno, svakodnevno vežbanje.
Nije to idiličan posao, kako se na prvi pogled čini.
Oni najbolji, iako su praktično nevidljivi za publiku, vremenom postignu prepoznatljivost među kolegama, a dešavalo se neki od ekipa koje iza sebe imaju na hiljade snimaka, posle određenog vremena, postanu i globalno poznati. Pominjali smo na ovom mestu The Wrecking Crew, The Funk Brothers, Muscle Shoals, The Memphis Boys…
Jedna od retkih grupa studijskih muzičara koja je imala i sopstvenu karijeru su dobro poznati Booker T & The MGs.
Tekstovi (i biografije) koji se bave ovom grupom ljudi veoma su zahvalni za čitanje i retko ih propuštam. U njima se nalazi bezbroj anegdota sa snimanja, lucidnih zapažanja o muzičarima-poslodavcima, njihovim hirovima, kao i kontekstu u kome su nastajali pojedini snimci ili albumi. A ne ide uvek sve tako glatko kako zamišljamo…
Sukobi među prisutnima na snimanjima su česti, isterivanje neke bizarne ideje zvezde ili producenta su uobičajena praksa, a pravilo “veži konja gde ti gazda kaže” je važan uslov da se ostane na poslu. Jer, ko zna koliko drugih samo čeka telefonski poziv da dojuri i pridruži se ekipi. Normalno, posle svega ne nedostaje ni zle krvi i gledanja popreko.
Pesma “Session Man“, pomalo cinično, kroz usta Raya Daviesa govori upravo o mestu i ulozi ovih ljudi.
He reads the dots and plays each line,
And always finishes on time,
No overtime nor favors done.
He’s a session man, a chord progression, a top musician.
He’s not paid to think, just play.
Koliko sam video po netu, mnogi ljudi misle da je ova pesma posvećena jednom od najčuvenijih sešn muzičara, Nickyju Hopkinsu, koji je dao veliki doprinos ranim pesmama The Kinksa. Sam Nicky je bio miran i povučen tip koji je za pola sata smišljao genijalnu klavirsku pratnju, pa mi je bilo nelogično da je došao u sukob sa Rayom (mada ga je okrpio da je cicija i da ga je slabo plaćao, zbog čega je menjao rad sa The Kinks za onaj sa novim poslodavcima, The Who i The Rolling Stones). A i svira na ovom snimku.
Uz malo sreće, pronašao sam jedan stari intervju sa Daviesom u kome on objašnjava da je session man iz pesme – Jimmy Page! Uzgred ga je Davies počastio pridevom “asshole“, da vam sad ne prevodim šta to znači. Sukob između njih je nastao u trenutku kada je Page nekom prilikom ustvrdio da je on autor čuvenog prepoznatljivog rifa iz pesme “You Really Got Me“, što Davies kategorički pobija. Page je na snimcima Kinksa svirao isključivo ritam gitaru.
Ne znam da li su ova dva starca još uvek u zavadi, ali znam jedno – obojica su dobili odlikovanja od kraljice za doprinos muzici. 