Jedna tema je povukla drugu, pa tobože nisam imao kud. Teško žabu u vodu naterati.
U komentarima uz prilog o filmu “Gospodar prstenova” Ralfa Bakšija razvila se diskusija o knjigama, o čitanju, o ponavljenom čitanju i o čitanju kao strasti. I pomenuh kako sma knjigu pročitao šest puta, na zgražavanje drugara. Pa šta ću, siroma’… A onda se pomenuše tri knjige…
I setim se, a nije da nije, jedna mi stoji stalno na dohvat ruke umesto u polici. To je jednotomno izdanje na engleskom, koje mi je Komšija doneo pre nekoliko godina na poklon. Beše to onog jedinog leta kada je malo svratio kući iz Amerike (a sad se, srećom, vratio). Znao je dobro koliko volim knjigu (on ne deli moje ushićenje; šta ćete) i potrefio je. Baš je ta knjiga bila predmet šestog čitanja i, kao što rekoh, ispostavilo se mnogo lakše nego što sam se plašio da će ispasti.
Da bih naglasio da o “Gospodaru prstenova” mislim kao o jednoj knjizi (pa bila u tri toma ili jednom), rešim da uslikam svoje primerke. Ono “Nolitovo” tvrdo koričeno izdanje koje sam kupio još 1983. toliko je ofucano da baš i nije za prikazivanje (razni su ih čitali, ukupno oko dvadesetak puta). I zamislim neku mračnu predstavu ove jednotomne knjige.
Eksperiment se sastojao od pet ekspozicija i raznih smerova obrade u postprodukciji, uglavnom samo preko preseta koje sam nagurao u Lightroom. Dva poslednja kandidata su brzo odskočila, a konačni izbor sam odredio naučno-recitatorskom metodom “en-den-dina-savarakatina-savaraka-tika-taka-aja-baja-buf”. I evo je.
Mišn akomplišd. 