Balada o Cableu Hogueu

Imam nekolicinu prijatelja koji su, poput mene, od malena veliki obožavatelji filmskog opusa Sama Peckinpaha. Ovaj režiser je uveliko zaslužan za revitalizaciju westerna kao žanra, a nekoliko njegovih epskih filmova na tu temu su danas klasici. Major Dundee (1965), The Wild Bunch (1969), Pat Garrett and Billy the Kid (1973), Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974) samo su neki od Peckinpahovih filmova koje sam strastveno gledao u bioskopima iz dana u dan, sve dok ih ne bi skinuli sa repertoara. Niko pre njega nije snimao takve akcione scene i nasilje koje su imale svrhu u naraciji, a likovi su mu, najčešće, bili ljudi koju su večito bili u konfliktu između života koji žive i ideala u koje veruju… Dakle, gubitnici i otpadnici.

U The Ballad of Cable Hogue (1970) Peckinpah je malo odstupio od sopstvenog obrasca. U njemu nema žestokog nasilja, a mnoge epizode su prožete humorom.

Trideset godina kasnije, čika Žika mi je doneo novi disk Calexica Hot Rail (2000) i odmah izjavio: “Sine, ovo će mnogo da ti se svidi…”.

I bio je potpuno u pravu. Od otpadnika iz grupe Giant Sand, Calexico su se pretvorili u moje istinske heroje za sva vremena. Tolike, da se povremeno pitam ima li danas na svetskoj sceni boljih od njih.

Album Hot Rail počinje furioznom pesmom “El Picador” u kojoj se susreću marijači, ponešto iz nasleđa Giant Sanda, pustinja Arizone i muzika za filmove koje je radio neprevaziđeni Ennio Morricone… Potpuno je netipična za vreme u kome je nastala, ali kada se jednom čuje, ostaje u glavi za sva vremena.

A onda se sve pretapa u pesmu “The Ballad of Cable Houge“… Tako da sam brzo utvrdio da nisam samo ja veliki ljubitelj westerna, već da ima i nekih drugih tipova sličnih meni, u Tucsonu, u Arizoni.

U proteklih 18 godina vreme je pokazalo da su Calexico vrlo ozbiljna i respektabilna grupa, sposobna da se stalno razvija i snima fantastične i vanvremenske pesme, koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Uživo, čini mi se da su još impresivniji.

Današnji klip je vrlo interesantan. Vraća nas u prošlost, u vreme kada Calexico nisu bili toliko veliki kao danas. Umesto šarmantnih ženskih vokala koje u originalu isporučuje Marianne Dissard, u gostovanju u kultnoj emisiji Joolsa Hollanda, u to vreme potpuno nepoznata, nastupa jedna od danas najboljih pevačica na svetu, Neko Case. Taj podatak ovu izvedbu čini antologijski vrednom.

A o tome šta se sve dešavalo pre par nedelja u Rijeci na koncertu Calexica obavestiće vas Šef lično. Ne sumnjam da ćete uživati u opširnooom izveštaju i fotografijama.