Vampiri ante portas

Mala smo zemlja u kojoj se novac raspodeljuje shodno interesima zatvorenih grupa. A da bi se u grupu ušlo, moraju se raditi prljavi poslovi. Evo primera.

Sjajna je Pekićeva knjiga Kako upokojiti vampira. Ruku na srce, nije Pekićev stil za svakoga, pa ko je nije pročitao nije mu ni zameriti – ponekad mi se čini da sam ja taj koji je lud jer volim da se provlačim kroz meandre Pekićevih zavrzlama. (nota bene: ko god je smislio da osnovnoj školi u Beogradu da Pekićevo ime, očigledno baš ništa njegovo nije pročitao. Jadna deca, kad je dan škole moraju da kopaju po Pekićevim knjigama…)

Priča u knjizi se vrti oko izmišljenog Gestapo pukovnika Steinbrechera, koji je predstavljen kao savršeni policijski islednik, konačni rezultat veštačke selekcije svih policija sveta. Osnovno didaktičko sredstvo Steinbrechera je logika, koja (ipak uz podignutu obrvu dežurnih udarača) mrvi sve pred sobom, spaja nespojivo kao savršeni varilac i dokazuje nedokazivo. Demonstrira moć logike Pekić u nezaboravnom dramskom pasažu gde Steinbrecher obrađuje trgovačkog putnika koga neumoljivo vodi od malog čoveka preko strastvenog ljubavnika do opasnog špijuna.

Setio sam se te knjige jer mi je Slučaj dodelio u šake Politiku, dnevni list čudne istorije i sumnjive budućnosti, od 8. 2. 2009 godine. Tu sam doživeo užas čitanja intervjua dr Žarka Trebješanina, profesora Beogradskog Univerziteta na Defektološkom fakultetu (sada taj fakultet nosi komplikovano ime Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju) na predmetu Opšta psihologija, a povodom njegove knjige Rečnik Jungovih pojmova i simbola. Intervju je potpisala Anđelka Cvijić.

Intervju kao forma je veoma klizav i riskantan, zavisi i od novinara koji intervuiše i kasnije tekst uobličava – što je recimo Kishon jako lepo podvukao u jednoj od svojih priča. Efekat može da bude neprijatan, rečima se lako izvrne smer, a novine se štampaju, sada i na Internetu pojavljuju, pa Andrićevo upozorenje o silini udara izgovorene – odštampane – digitalizovane reči dobija još više na težini. Intervju ima i formu isleđivanja: postavljam ti pitanja na koja odgovaraš. Dobrovoljnost odgovora nije opravdanje; Steinbrecher napominje da niko nikada nije ćutao u policiji – čak ni Isus. To što je Pilat uspeo da iz Isusa iscedi samo Ti kaza, dokaz je Pilatove nesposobnosti. Cilj islednika (kao i novinara koji intervuiše), jeste dobrovoljan iskaz; batine u slučaju isleđivanja, odnosno snishodljivo podilaženje imenu i delu u sučaju intevjua, služe samo kao zaista krajnja mera uguravanja ili vraćanja dobrovoljnosti u reči isleđenika (intervjuisanog). I na kraju se zapisnik potpisuje ili autorizuje, kako vam je volja shvatiti, ponekad uz nezadovoljstvo obrađivane strane.

Evo dela, inače kao što rekoh užasnog intervjua, koji me je Pekiću vratio. A dok čitate to poučno štivo, evo muzičke podloge:

…

P: Kako bi Jung video današnjeg čoveka?

O: Pre svega, kao isuviše racionalnog. Kod njega su hipertrofirale emocije, intuicija, mašta, i takav čovek je jednostran, jednodimenzionalan, odsečen od onoga što su životni sokovi. Jung je pokušao da tu izgubljenu stranu ličnosti vrati kako bi čovek postao svestan svega onoga što je potisnuo, odstranio od sebe bilo iz kojih razloga. Savremeni čovek je sklon cinizmu, preziranju osećanja i empatije, a to vodi pogubnoj neravnoteži, krajnje izopačenom, nakaznom razvoju.

P: Ako je Jung savremenog čoveka smatrao suviše racionalnim, znači da u njegovom delu postoji kritički odnos prema prosvetiteljstvu?

O: Tako je, ja mislim da Jungova kritika savremenog čoveka jeste i kritika čoveka koji je utemeljen na ideologiji prosvetiteljstva. Jer upravo je prosvetiteljstvo koje nam je donelo mnogo dobra i čiji je cilj bio da čoveka oslobodi od dogmi i od neznanja, da postavi vladavinu razuma, tokom, evo, već vekova svoje vladavine pokazalo da, insistirajući na razumu, nije videlo i one njegove mračne strane. Razum, nauka, tehnika, mogu se iskoristiti tako da budu najjači stubovi despotije, totalitarnog režima… To je, makar, pokazao 20 vek. Razum ne može biti vrhovni arbitar, a preterano insistiranje na nauci i tehnici preseklo je vitalnu vezu sa onim što je čovekova duša, sa onim što je nagonsko u čoveku, što je imaginacija, mašta, intuicija. Ako se ta veza preseče, čovek se pretvara u biće koje je prilično neljudsko.

…

Fantastično. Zvuči kao da su se pekićevski Islednik i Isleđenik našli na istoj strani razumevanja, na putu ka zajedničkom cilju. Jedan drugog dopunjuju i stvari izvrću u pravcu jezive doktrine Srbije XXI veka: što dalje od sveta; što dalje od života.

Kako je došlo do toga da u ovom kratkom pasažu dr Trebješaninovo mišljenje o tome šta bi Jung mislio o modernom čoveku postane ono šta je Jung mislio o modernom čoveku, i kako je došlo do toga da dr Trebješanin iz svog mišljenja o potencijalnom Jungovom mišljenju pretvorenom u Jungovo mišljenje dalje daje svoje mišljenje – da ne ulazimo u to kako se kroz celu tu logičku papazjaniju mišljenja dva metra ispod zemlje ukopava zdrav razum i sve ono što nas čini Homo Sapiensima XXI veka, pa se i odozgo po grobu lopatom lupa i glogov kolac dodaje za svaki slučaj, verovatno će ostati tajna samo Žarkova i samo Anđelijina. Neka im je na čast.