The summer had inhaled and held its breath too long
The winter looked the same, as if it never had gone
And through an open window where no curtain hung
I saw you, I saw you comin’ back to me
Kada je pre nedelju dana do mene došla vest da je Marty Balin, osnivač i pevač grupe Jefferson Airplane, otišao na Neko Bolje Mesto, vratila mi se slika koje se nisam setio mnogo godina, a koja mi je u glavi skoro neprekidno od tada. Setio sam se njegovog zamalo-pa-imenjaka Martina, kržljavog Rumuna iz Vršca sa kojim sam se kratko vreme dopisivao nakon što smo proveli zajedno dve nedelje u letnjem pionirskom kampu na Balatonu, gde smo bili zajedno u grupici od dvadesetoro pionirčića iz Vojvodine, a među sličnim grupicama iz Mađarske, Rumunije, Poljske i SSSR.
Baš tog leta 1978. na Balatonu sam prvi put čuo ovu pesmu.
Tad sam već imao načelnu ideju da ću kad-tad naučiti da sviram gitaru. I zakleo sam se samom sebi da ću naučiti da sviram tu pesmu, jer sam bio hipnotisan magijom te atmosfere… Samo da prvo saznam ko to svira i kako se pesma zove…
Martin je imao neku krljavu audio kasetu na kojoj se nalazila muzika koju je on spontano hvatao sa radija u srednjetalasnom području i poneo je sa sobom na Balaton. K vragu, i ja sam radio to isto, jednako neuspešno kao i on, pa sam se identifikovao sa idejom. Jedan drug iz grupe, mislim da je bio iz Stare Pazove, a ime ostade negde u balatonskoj prašini, imao je neki odgovarajuće jadan kasetofon. O nebesa, on je takođe imao samo jednu kasetu, pa smo u retkim prigodama slušali jednu od dve kasete kojima smo raspolagali.
One begins to read between the pages of a book
The shape of sleepy music, and suddenly you’re hooked
Through the rain upon the trees, the kisses on the run
I saw you, I saw you comin’ back to me
Čak i ta mršava fonoteka beše čudo nad čudima za naše drugare iz istočnog bloka, pa smo u kampu bili frajeri prvog reda. Više se ne sećam šta je sve moglo da se čuje na te dve kasete; dominiralo je slušanje “Smoke on the Water” sa one druge kasete, što smo na molbu Rusa slušali dok nam nije izašlo na nos, dok su vaspitači svih grupa s podozrenjem gledali na sve to, ali nas niko nije sprečavao. Devojčice su tražile od Martina da im sa svoje ljubomorno čuvane kasete pušta dve-tri snimljene pesme od Zdravka Čolića i on im je udovoljavao; odmah iza poslednje u nizu, beše to “Zvao sam je Emili”, išla je ova pesma, nevešto uhvaćena kao snimak mnogo nakon početka, ali ja sam bio hipnotisan. Drugi su se bunili, nisu hteli da se to sluša, pa sam stalno bio prekidan i ometan, što mi je toliko išlo na ganglije da sam na kraju odustao od pokušaja.
– * –
Negde u kasnu jesen te godine, stigao mi je paketić iz Vršca. Martinov rukopis sam prepoznao, razmenili smo možda po tri pisma od prethodnog leta, ali nisam znao šta je to moglo da bude. Raspakovani sadržaj sam prepoznao u sekundi: providna audio kaseta bez zaštitne kutije, bez ikakvih nalepnica nego samo crvenim markerom napisano A i B na dve strane. “Znam koliko voliš onu pesmu iza Zdravka Čolića”, napisao je otprilike tim rečima, jer ni Martin ni ja nismo znali ko svira i peva onu pesmu, “a znam da ti je uskoro i rođendan, pa sam rešio da ti poklonim kasetu”…
You came to stay and live my way
Scatter my love like leaves in the wind
You always say you won’t go away
But I know what it always has been
It always has been
Prošlo je par godina kad sam sreo drugaricu iz Vršca koja je takođe bila u toj grupi. Ispričao sam joj tu epizodu sa Martinovom kasetom, na šta se ona zamalo rasplakala. “Sigurna sam da je to bila jedina kaseta koju je tad imao”, reče. Pa mi ispriča kao je Martin živeo u siromašnoj porodici u nekoj udžerici na periferiji Vršca. Struju u kuću im je uvela mesna zajednica tek kad je Martin krenuo u osnovnu školu. U četvrtom razredu je bio najbolji đak generacije, pa su mu kraju školske godine poklonili radio kasetofon. Neko mu je, verovatno, poklonio tu jednu kasetu, a on ju je presnimavao do besvesti, jer mu je to bila jedina zabava osim čitanja knjiga.
Grizlo me je to dugo vremena, ne samo zato što ništa od toga nisam ranije znao, nego i zbog svoje nehajnosti. Jer, Martin i ja smo u međuvremenu izgubili kontakt, a traka u toj škripavoj kaseti se posle nekog vremena izgužvala i ja sam je, krajnje nonšalantno, bacio kao da ništa ne znači. Prisetio sam se kako je pisma pisao na papiru istrgnutom iz školske sveske, a koverte pravio od natron papira, samo je markice kupovao. Sve mi se vratilo i obećao sam sebi da ću jednom pronaći Martina i pokloniti mu barem svoju kompletnu kolekciju Bitlsa na kasetama (taman sam prešao na ploče i u fioci je preteklo mnogo kaseta, od čega preko 20 komada sa albumima i kompilacijama Bitlsa). Nehajan kakav sam bio, to nikad nisam učinio; a na tog tihog dečaka sam sasvim zaboravio do pre neki dan.
A transparent dream beneath an occasional sigh
Most of the time I just let it go by
Now I wish it hadn’t begun
I saw you, yes, I saw you comin’ back to me
A za ime grupe i pesme koju sam za sva vremena zavoleo saznao sam možda godinu dana nakon što sam je prvi put čuo, kad mi je jedan drug pokazao i na gramofon turio duplu vinilnu kompilaciju Flight Log (1977) grupe Jefferson Airplane. Treća numera na prvoj strani – nikad neću zaboraviti to prvo celovito slušanje. Novu, uredno snimljenu kasetu sam imao već iste večeri. A do kapaciteta da se uhvatim u koštac sa matičnim albumom te pesme trebalo je da prođe još dugo. Bogami, skoro cele dve decenije, dok potkraj devedesetih nije nastala stihija “bugarskih rezanaca” isped SKC-a u Beogradu, gde sam jednom prilikom kupio rezanac sa prva dva albuma Jeffersona na jednom CD-u…
– * –
Legenda kaže da se Marty Balin uradio kod kuće nekom prvoklasnom vutrom koju mu je uvalio Paul Butterfield. Dospeo je u stanje kreativne svesti i na prostu temicu koju je spontano zasvirao na gitari samo je izručio tekst iz glave na papir, kao da ga je kuvao danima. Plašeći se da ne zaboravi šta je zamislio, odmah se uputio u obližnji studio, u kojem je uvek bilo nekog od društva, čvrsto rešen da ugura u kabinu bilo koga ko se tu zatekne i da zajedno snime pesmu.
Strolling the hills overlooking the shore
I realized I’ve been there before
The shadow in the mist could have been anyone
I saw you, I saw you comin’ back to me
Proviđenje je htelo da su se u studiju zatekla dvojica iz benda: Paul Kantner i Jack Kasady, u društvu Jerryja Garcije. Marty je zgrabio jednu slobodnu akustičnu gitaru i naterao Paula i Jerryja da ga prate u laganom tempu. Čak je i Jack spustio bas gitaru i uzeo još jednu akustičnu i pridružio se masovnoj hipnotičkoj seansi. Nije trebalo dugo da se zabeleži ono što je završilo kao konačna verzija pesme “Comin’ Back to Me“. Casady je kasnije dosnimio bas gitaru, a da li je Grace Slick odsvirala blok flautu odmah ili kasnije, to već nisam uspeo da iskopam. Izlazeći 1. februara 1967, album Surrealistic Pillow je stigao na vreme da svi nauče pesme koje će postati deo zvučne podloge leta Dece cveća. Na stranu što je to jedan od ključnih albuma psihodelične ere, jedan od najboljih koji nas i danas podsećaju na veličanstveni kreativni zamah koji je u poslednjim godinama šezdesetih dolazio iz San Franciska.
Small things like reasons are put in a jar
Whatever happened to wishes wished upon a star?
Was it just something that I made up for fun?
Marty Balin je otišao pre nedelju dana. A Tamo Negde su ga već dočekali Jerry Garcia i Paul Kantner. Sve je njih tamo odavno čekao Paul Butterfield, za kojeg ne znamo da li je za priliku spremio onu svoju primo-grade vutru. Ako jeste, onda znamo šta su Jerry i Paul zasvirali kad su videli da im Marty dolazi.
I saw you, I saw you comin’ back to me
– * –
Ah, da: umalo da zaboravim… Kasnije sam zaista naučio da sviram gitaru, pa i ovu pesmu. Ali nije bila deo mog repertoara: previše teksta za premalo efekta. To remek-delo akustične muzike sam sačuvao u niši samo za slušanje u osami.
In memoriam: Marty Balin (1942-2018)
