Насумица 1974.4

Кад смо учили латински, било је доста тих пословица које после можете да испаљујете и правите се паметни, јер сви мисле да док дођете до њих има да знате тај латински као да сте тамо рођени. У ствари је обратно, пословице су ту да олакшају почетничке кораке; граматички нису захтевне а и остају у глави.

За ову прилику је то audaces fortuna iuvat, што би требало да значи да одважне срећа прати.  Више ми се свидео мој превод по сличности, лудаке срећа прати.

Јер ово:

Дакле одвезао девојку после једне од тих фото сеанси (беше неки ђерам, градска светла у позадини итд), дошао кући, схватио да ми је фоткалица још на троношцу и да је живчани окидач још завијен у онај редовни, хммм…

Дакле паркирао троножац иза кола, заврнуо бленду на колико већ треба, притиснуо окидач и притегао онај завртањ који га држи притиснутог, утерао кола у гаражу, вратио се, одврнуо, крај.

Осим што… ово је био једини покушај да то урадим. Није било пробе. Није било поновног покушаја. Имам укупно овај један квадрат. И добио сам на њему тачно оно што сам очекивао да ћу добити. Ни дан данас не знам како. И обратно, ни не знам како бих то данас.

Наиме, дигиталци се баш не дају лако навићи на подугачке експозиције. Умеју притом да се понашају још горе него филм (коме нешто опада осетљивост, ваљда се штогод засити материјал). Расте шум, који не умеју да спрече, него га чисте накнадно, колико који може. Уосталом, на данашњим фоткалицама и нема где да се пришрафи тај жичани. Директним шкљоцањем се мрда, не ваља. Има даљински, видећемо кад стигне, можда. Ал’ врло вероватно ћу покушати педесет други ствари, нећу покушавати да поновим ово.

Чему, успело је из прве. Да не кваримо просек.