Ako pođemo od toga da je San Francisco u drugoj polovini šezdesetih bio centar muzičke revolucije i hipi ideologije, onda lako možemo i da zaključimo kako je grupa The Grateful Dead bila, možda, najznačajniji predstavnik takvih ideja. Kombinujući avanturistički duh okupljenih muzičara, nesumnjivu sviračku kompetenciju, otvorenost prema svim žanrovima i spremnost da izgaraju na sceni učinili su da se oko njih stvori kult kakav ranije nije viđen.
Kult se održao do današnjih dana, a ne čini samo fanove, već i muzičke sledbenike.
The Grateful Dead su, na neki način, bili prototip jamming grupe, poznate po višečasovnim nastupima i dugačkim solažama, koje nisu bile samo muzičko iskustvo, već i neka vrsta alternativnog doživljaja. Dakako, pojačana konzumiranjem trave i drugih supstanci čija je svrha relaksacija mozga.
Posle tridesetogodišnje uspešne vožnje njihova priča se završila preranom smrću Jerryja Garcije, a ovakav pristup muzici nastavila je grupa Phish.
Bez obzira na sličan pristup, Phish nisu nikada bili kopija The Grateful Dead. Deadsi su bili proizvod nekog drugog vremena i subkulture ukorenjene u psihodeliji i hipi ideologiji, pa je njihova muzika bila bazirana na rocku, countryju, soulu, bluesu – praktično tradicionalnim žanrovima u kojima se poštuje doslednost u korišćenju obrazaca. Te iste uzore nalazimo i kod Phisha, s tim što je njihovo improvizovanje slobodnije forme –recimo, bliže jazzu.
Razlika je i u samom konceptu – dok su The Grateful Dead vodili računa o konzistentnosti studijskih albuma od kojih su neki, naročito oni sa početka sedamdesetih, zaista vrhunski i antologijski, Phish su više okrenuti živim nastupima smatrajući da na njima najbolje funkcionišu.
Normalno, i oni su postali neka vrsta institucije, naročito na koledžima i u liberalnim sredinama Amerike, sa brojnom publikom koja ih prati, tako ih možemo smatrati i delom neo-hipi pokreta koji još uvek živi.
“Back on the Train” je prva pesma koju mi je izbacila tražilica, a mogla je bude i bilo koja druga kako biste se uverili u ono što sam prethodno napisao. Tekst je jednostavan: narator se malo zagubio u životu, ali je našao snage da se pribere i posle dugo vremena odlučio da se unormali. No, on i nije bitan. Kod ovakvog tipa grupa šlagvort služi samo kao u uvod u razigravanje i besprekorno, kompetentno muziciranje. Obratite pažnju na reakciju publike koja igra… Žurka kojoj nema kraja.
A to je, valjda, najbolji način da se izbace napolje naše svakodnevne frustacije. 