U jedanaest godina bilo je lepih stvari. Verujem da je bilo i manje lepih, ali ih se slabo sećam. Dobro de, bila je ona što je završila s dve kopče na cevanici, i jedna s osmicom, ali lepo reče čika-Čarli o komediji, tragediji i prolaznosti vremena.
Dakle, malo jače od jedanaest godina ima kako me je žena-Jelena probudila negde oko 1h posle ponoći i tiho rekla “Krenulo je!”. A onda frka gužva panika pakao droga. Ja, ne žena-Jelena. Ona je smirivala situaciju. Ako je ikada bila mirna, to je u tih četrdesetak nedelja “drugačije biohemijske ravnoteže” kada je bila mirnija polovina našeg dueta, koje će za manje od dvanaest sati postatio trio. U današnje vreme jedva da prođe dan, a da ne bude neka “frka gužva panika pakao droga“, ali najčešće prouzrokovan s njene strane. Od “dokle misliš da ti ja spremam torbu za školu” preko “legao si, a nisi oprao zube” do “opet si uneo blato u kuću”.
Bilo je nagoveštaja već na početku. Doduše, svašta se tu može podvesti pod izraz “taze roditelji prvenca”, al’ o tome je zaludno pričati. Ko je osetio, već zna. Ko nije, teško će da razume.
Prvih dana novog kućnog ljubimca sam gario kilometražu od radnje do radnje, a žena-Jelena preko spikerfona mobilnog telefona dobacuje šta treba da kupim. Tri apoteke i dve prodavnice dečije/bebeće odeće nisu bile u radijusu od 300m kao sada, pa za neke stvari trk na Medak, a za druge trk do Zemuna (gde sam oko 23h imao i “situaciju” s nekim narkomanima dok sam sa još petnaestak njih čekao ispred dežurne apoteke).
Komande preko spikerfona nisu bile u stilu “e, treba nam još to-i-to” ili “nestalo nam je to-i-to”, nego uvežbavanje dramskih nastupa “jao, znaš li šta mi se desilo?”… tajac… Bemmu, moram da kažem “šta?”, jer ili neće nastaviti, ili će biti “pa ti mene uopšte ne slušaš?”. Tu ni moje “šta?” nije flegmatično, nego nesvesno prihvatam tu igru “Šta sad, jebote!?” i onda “isprljao je i poslednje švedske pelene koje imamo”, ili “probile su pampersice”, ili bilo kakva benigna stvar, koja je mogla biti izrečena bez tenzije i/ili dramskog dijaloga na nivou Siniše Pavića.
I onda kulminacija dolazi u akciji hitne nabavke dohrane, kada stiže “zvrrr” sa mobilnog…
– Reci… – javljam se i prebacujem “na spikera”.
– Znaš… znaš šta se desilo? – plačni glas, jedva do vazduha dolazi.
– U, jebote. Šta sad? – prihvatam dijalog. Duh Siniše Pavića lebdi iznad nas i zapisuje ideje za sledeću najgledaniju domaću seriju.
– Poginuo Toše Proeski…
– Šta, bre?
– Poginuo je… poginuo je Toše Proeski. Sad su javili na televiziji… – Bilo je još nekih rečenica dalje, ali više nisam slušao. Zaustavio sam sa strane i izašao iz kola, da me prohladni oktobarski vazduh ošamari.
To je dakle ta postporođajna depresija.