Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.
Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.
Istina je uvek jednostavna.
Leave the heart of the city
For the heart of the world
Leave the heart of this city
Love the way her trust unfurls
Paradigma lo-fi produkcije u kućnim uslovima traje i danas. Štaviše, kad god iskorače u nešto “veliko i pompezno”, mada je to vrlo relativan pojam u tom svetu, John Convertino i Joey Burns se vraćaju korenima svoje ideje, tako čvrsto i solidno utemeljene na albumu The Black Light. Po tom kanonu, studijski snimci su “živi” (ceo bend svira odjednom, a ne jedan po jedan), a često ima i pravih kućnih snimaka (numera “The Black Light” nije među njima). Stvar je krajnje blesava, ali očigledno funkcioniše: izostanak tehničkog savršenstva sadržaja koji slušate direktno vam se upucava u sinapse poput nekog razgovora sa bliskom osobom.
Follow her hand to the dark end of the street
Cross in the night, invisible to the electric eye
Sippin’ on a little Night Train
Slippin’ into the car to stay warm
– * –
Calexico?
Sve je to predmet doživljaja granice. Ako ukucate to ime u Google, a ne tražite čuveni bend, ubrzo ćete saznati da je reč o gradiću u Kaliforniji velikom, otprilike, baš kao moja Kikinda, na samoj granici između SAD i Meksika. Ako biste mogli da pređete Istočnu prvu ulicu, našli biste se u mnogo većem gradu po imenu Mexicali, u Meksiku. Blesavije ne može da izgleda… A kako je danas, kad Onaj Sa Zaliskom Preko Cele Glave namerava da podigne veliki zid između svoje zemlje i južnog suseda, ne bih znao da kažem. Vidim da postoji neka taraba…
Možda stvari postaju jasnije ako nekako dokučite tu sliku…
– * –
Sleep by day, and move at night
Sleep by day, and keep moving at night
Keep moving, keep moving
Follow her hand to the dark end of the street
And cross in the night
Become invisible in the blink of an eye
Dakle, postoji moguće objašnjenje zašto muzička grupa koja je nastala u Tusconu, u Arizoni, nosi ime gradića na granici između dve Kalifornije. To je grupa koja sastavlja kulture, a ne razdvaja ih. To je muzika koja prepoznaje da je vreli popodnevni vazduh u pustinji isti s obe strane te crte, da je bistro noćno nebo nad visoravnima Arizone i Meksika, svakako, jedno isto prelepo nebo.
Out past the Border Patrol
Whose thunderbird’s no match
A helicopter shadow follows you
(Past the cancerous sprawl into fields of thorn)
Da uspostavim kompromis: opus grupe Calexico je započeo sa dva albuma, a ne sa jednim; tako stvari stoje ako nemate potrebu da lenjirom povlačite linije kao što je ta linija između dva grada. Posle toga, sve je lakše kad razumete da nema potrebe za moranjem baš uvek. Recimo, veoma je zabavno odgovarati na pitanje o opusu grupe Calexico, jer u njihovoj fonografiji se nalazi 10, 22 ili 34 ili 50 naslova, u zavisnosti od toga šta želite da brojite i kakvu granicu da povučete. Sve je to predmet doživljaja granice.
Way out past the Downtown city glow
Cross the Santa Cruz
I-10 through the Rincons, Cochise Stronghold
South of the Chiricahuas
Drifting and drifting
Drifting and drifting