Hajde da se unapred odredi ko ima koju slavu, da bismo videli “kod koga ćemo sada da žderemo”. Slava i igara…
Tu i tamo radoznali internetski surfer će naći razne tekstove o istoriji slave kao religijskog običaja. Od toga ko je uveo, a ko definisao formu, pa sve do toga ko je od poznatih ličnosti kod koga bio i šta je pojeo. K’o što je red, naći će i tekstove “iz dobro obaveštenih izvora” da su slave karakteristične samo za Srbe. Što, je l’ te, implicira da ko ne slavi slavu – taj nije Srbin.
Kako su mnogi Srbi intimno rehabilitovali Boga, tako su krenuli da se prisećaju običaja koji nikad nisu poštovali. Čast izuzecima. A prisećanje se, kao što znamo, obično svodi na ko je šta rekao, kako je ko šta uradio “onomad prošle godine kad smo bili kod njega”, a na “televiziji su rekli da je drugačije”, a ko bolje zna od televizije.
Televizija će nas svake godine iznova naučiti da je slava Nikoljdan najveća srpska slava. Dalje će nas naučiti da se njena veličina (slave, a ne televizije) ogleda u činjenici da jedna polovina Srba slavi ovu slavu, a druga polovina ide na proslavu. Treća polovina sedi kući i čekajući novu lekciju sa televizije rešava multidimenzionalne skupove u nameri da dokuči koliko polovina čini jedno celo.
O, da! Slavskim apsurdima (skoro da) nema kraja. Sad bih napisao da te apsurde nema smisla nabrajati, da nemam želju da sledeći podelim vama: za vreme božićnog posta Srbi obeležavaju/slave mrsne slave, jer je (pobogu) sramota da gosti odu sa slave gladni, a od biljaka i ribe niko se najesti neće.
Pre nego što (siti) gosti odu, valja se s njima družiti. Od slavskih druženja korist imaju virusi i društveni život Homo Sapiensa. Sva je prilika da ćete među gostima ugledati nekog koga dugo niste videli – recimo još od prošlogodišnje slave – i u razgovoru sa njim razočarano shvatiti zašto ste sve te “nove” informacije toliko želeli da zaboravite.
Al’ treba priznati, ima tu i korisnih informacija. Na primer, teško da biste na bilo kom drugom skupu saznali novu “slavsku istoriju”, a to je da su slave nastale u vreme Turaka. Jer – da bi Turci dozvolili Srbima da se međusobno viđaju i krišom ubrzano pripremaju ustanak, ovi su morali da smisle načine kako da se okupljaju zimi, kad se definitivno manje poslova obavlja po njivama, pa se, je l’ te, manje međusobno viđaju.
Druga priča nije ništa manje apsurdna, a počiva na argumentu da su Srbi hedonisti. Pa su tako slave nastale iz nekog dogovora “sad ćemo malo kod tebe da žderemo”. Dogovor je verovatno pravila muška polovina srpske bračne zajednice, tradicionalno slabije zainteresovana za pripremu toga što će se ždrati.
Samo od domaćinskog osećanja patriotizma, kao i od veličine “srčane prostorije” u koju je smestio Srbiju, zavisi broj pozvanih gostiju. Procenat odazvanih zavisi od više faktora, pa će biti analiziran drugom prilikom. Možda… Tek, nisu retke slave tradicionalno organizovane tako da kroz kuću domaćina uspešno prođe i trocifreni broj gostiju. Domaćin svoju veštinu posluženja tada uglavnom iskazuje tako što se obloče sa slučajno odabranim starim(?) prijateljem; gosti će se valjda i sami snaći. Šta se u toj kući dešava nakon slave nije predmet ovog teksta, jer se dešava nakon slave.
Savremeni mladi Srbi danas slave slave i po diskotekama. Profesionalni DJ-evi garant imaju spremne namenske mikseve, a ekipa iz obezbeđenja na ulazu ima poseban osmeh dobrodošlice samo za slavske prilike.
Trendovi globalizacije današnje civilizacije, spojeni sa vremenom tranzicije, a u opštoj priči politizacije i što veće senzacije nalažu da razni entiteti sekularne države imaju ovaj religijski običaj. I to da se unapred odredi ko ima koju slavu, da bismo videli “kod koga ćemo sada da žderemo”. Slava i igara.
Odličan tekst! Još bih dodao da mi nikako nije jasna svrha slave (nije mi, doduše, jasna ni svrha svadbe, kao ni prežderavačkih formi sahrana, ali ovde to nije tema), i prilično sam ubeđen da ni oni koji besomučno po slavama idu i ubijaju se hranom ne bi umeli da objasne što im to treba u životu.*
I da podelim lucidni monolog koji sam dočuo u autobusu pre par godina: “Čoveče, pogledaj, svi slave Svetog Nikolu! Bar 90% ljudi slavi! Ma izađeš na ulicu, svaki drugi slavi!”… 😯
*Imao sam tako i problem razumevanja tzv hardcore narodnjaka, ali to mi je objasnio tokom vojnikovanja jedan ljubitelj (koji je bio iz sela pored sela pored Leskovca, ali se predstavljao kao da je iz sela pored Leskovca, jer tako bolje zvuči): “Tu ima pesma za svaku situaciju. Recimo ostavi te draga da ode u Dansku da bi prodavala zemičke, i tamo ode automobilom registarskih oznaka LE 021-ŠĐ – takva pesma postoji. I onda ti voliš tu pesmu.”
Prežderevačke forme sahrana su nasleđe iz paganskih vremena. Instalateri hrišćanstva u ovim predelima shvatili su da postojeći operativni sistem neće prihvatiti setup ako nije potpuno kompatibilan sa starim drajverima, pa su ga prilagodili za nijansu.
Slava se sećam otkad znam za sebe. Moj stric je bio nosilac u familiji više od pola veka unazad. Keva je išla tamo, kao i sve žene kojima je rođenjem ili udajom zapalo naše prezime, dan ranije, bila sva tri dana slave, i vraćala se dan posle. Dan i noć su iznosile iz kuhinje ogromne lonce od barem desetinu galona pune supe i vraćale gomilu prljavih sudova natrag (repeat loop). Kada sam zašao u neke godine, zamolila me je da preuzmem slavu samo da ne bi više morala da kuluči na pomenutoj aktivnosti…
Да има везе с логиком, не би морало да се верује…
Има и варијанта, коју сам давно чуо од неког социолога (а пре васпостављања православне џамахирије), да су славе и ине гозбе биле начин да се берићет подели са сиромашнијом родбином и суседима, да се искаже солидарност и уложи у неке будуће године, за случај да се срећа окрене.
Гледе тих обичаја, укапирао сам да се одржао укупно један: док ствар још није почела, сви битни се изјасне да не знају како то тачно треба да иде, онда почне ређање како то иде “у мом крају” (што је некад други крај истог села), и заврши се “ма нећемо то, него ћемо овако” и ствар се заврши онако како домаћин одлучи. Што је значајан цивилизацијски напредак – кад сам био клинац, виђао сам сцене које су умеле да доведу до замало разбијених глава.
Moji nisu slavili, mešoviti brak i te stvari, a ja na slave idem od svoje treće godine. Prvo kod komšije sa sprata, kasnije i kod druga iz osnovne škole kod čijih roditelja ću i danas da svratim na kaficu, one je u Kanadi, u stvari obojica su u Kanadi. Uvek je to bilo malo društvo, da bi s kraja osamdesetih “posećenost” odjednom porasla. Očevi ta moja dva druga su ključni argument kada me neko ubeđuje “da nije smelo da se slavi”: obojica su bili uspešni inženjeri u državnim/društvenim firmama, jedan je rat proveo u partizanima i oslobodio Beograd. Nisu ostali bez posla, niko ih nije hapsio, penzije su dočekali u tim firmama.
Ovi drugi što se sada krste kada prođu na 300 metara od neke crkve, ustaju u autobusu da bi se prekrstili, koji nas uče kako treba da se slavi, tada su se kleli u najvećeg sina svih naroda i narodnosti.
Ideja! Slava u službi vraćanja milo za drago! Na slavu se, koliko znam, ne zove? E pa lepo, Grba sazna kako mu se zove poštar (koliko teško to može da bude?), sakupi rodbinu, i pravac na vrata! Čovek koji onako savija novine po definiciji mora da slavi slavu u punom kapacitetu… 😈
slava mu (poštaru)
E, i oko tog zvanja/nezvanja se lome koplja. Jedna polovina tvrdi jedno, druga polovina drugo, a treća sedi kući i čekajući novu lekciju… 😉
Ne treba puno mašte da se zamisli situacija da gosti banu na slavu, a domaćin te godine ne slavi (da ne zalazimo u razloge). :
Ау, овде мора да се спомене онај недељни преглед штампе, који је изашао једном пред нову годину у тадашњем НИНу… отприлике “да се ближи нова година, види се већ и по малим огласима – ево један оглашава да коље по кућама, мајстор носи алат са собом”. Па мало ниже, “а један други је, ваљда свестан шта му се спрема, обавештава родбину и пријатеље да неће дочекати нову годину”.
Tu bih se poslužio idejom iz diplomskog flima Želimira Žilnika – i odveo sve beskućnike tom poštaru na slavu i rekao im da ostanu barem do doručka. Međutim, nema dovoljno beskućnika u Kikindi.
Pretpostavljam da bi se okupljanje i transport beskućnika iz ostalih mesta svelo na skuplja Dara neg’ mera, pa zato predlažem da se nađe nekoliko primeraka skućnika u Kikindi, koji bi bili radi da (za ove potrebe) odglume beskućnike… 😉
odmaK se prijavljujem, a i ne moram da glumim… beskućnika ……… 😎
Priključujem se egzekuciji vaspitne mere dotičnom PTT operativcu i
preporučujem svoje kapacitete i glasovne (ne)mogućnosti.
Na to se podsetih jutros: posle jučerašnjeg Arh.Mihajla jutros neki doneše čast u firmu i po pravilu je usledilo žvakanje novijih “definicija” o trajanju slavlja: prvi dan je slava, pa pojutarje, zatim trojutarje ili zajutarje, pa doždernica. Malo li je?
Ima da ubuduće ukoriči, priloži list sa posvetom, upakuje svaki primerak i da veže svilenu žutu mašnicu. Preporučena isporuka u belim rukavicama i uz blagi naklon tačno u 8.00 za prvo listanje uz prvu kafu.
Naravno, ovo je samo moj namenski stav o slavama. Generalno – nije uopšte loše imati prilku više da okupiš prijatelje, sve dok u tome postoji dobra mera…