Prelistavam novembarski National Geographic

Pa dobro, šta sam ja to Bogu zgrešio, pa da moram da dobijam zgužvane primerke? Ima li koga da to spreči?

Kreten se vratio. Onaj isti koji savija National Geographic popreko, pa slomi riknu. Ovo je drugi najgori lom koji sam imao u kolekciji projekta “pretvori časopis u origami pred kućom pretplatnika”. Gotovo je: jedino rešenje za ovaj košmar je da prestanem sa pretplatom. Moj poštar rešio da me vrati u dvadeseti devetnaesti osamnaesti vek, pa to ti je. Toliko mi je zgadio pristigli primerak da mi je trebalo nedelju dana da ga prvi put otvorim i prelistam, a gotovo deset dana da pročitam prvi članak. Dobro de, bilo je malo i gužve i prokrastinacije, svega je bilo, samo moj poštar opet gužva moje časopise.

I evo, dve nedelje su prošle otkad mi je novembarski broj stigao, a ja stižem tek u prvoj noći vikenda da prelistam aktuelno izdanje za vas…

Znate već kako ja to radim svaki put: pola litre jakog čaja od mente, a u slušalice puštam Radio Paradise… Wow: Ray LaMontagne – Henry Nearly Killed Me! Kakva mina, brate: nema pisanja dok se ovo ne završi!…

– * –

Naslovna stranica – Pet godina na srpskom jeziku! Tako i piše na vrhu žutog pravougaonika. E, pa to je već dostignuće. Da je dete, znalo bi deset pesmica iz rukava i već bi haralo po jutjubu. Ali nije dete i nije detinjasto: broj 61 na naslovnoj stranici nema fotku nego sliku. Pored intrigantnog prikaza ratnika Starog veka vidimo još intigantniji naslov sa podnaslovom “Ko je sakrio blago ratnika?”. U neutralnom uglu vidim polje maleno kao markica: e, tek taj naslov provocira. Svi naslovi obećavaju; pokazaće se da nije prazno očekivanje.

Forum – Čestitke! Čestitke od kolega urednika NG iz celog sveta! Na časnu reč: meni je srce puno kao da su meni čestitali. Taj blesavi žuti pravougaonik je moj prozor u svet i mali, ali pouzdani dokaz da se do zrna inspiracije može doći čak i na tlu Srbije.

Prizori – Tri fotke, ali kakve! Uz svaku od njih ide ona floskula “prodao bih dušu samo da…”. Jedan kit se pružio pored čamca, u krupnom planu. Raduje se blagoj temperaturi, izvesno: došao je u kalifornijski zaliv da bi našao partnerku… A onda jedna magična fotka: verujte mi, nekoliko sekundi sam mislio da dečko roni u nekoj bistroj vodi – a onda sam pročitao da se on to igra na kiši negde u Havani, na Kubi… Uh, nema linka… A onda jedna od najlepših fotografija labuda koje sam u životu video. Krpe magle se valjaju nad jezercem u parku Ričmond u Londonu…

Samo da vas podsetim: ako kliknete na ovu sliku, bićete odvedeni na stranicu na kojoj su fotke iz ovog broja NG-a upriličene kao kolekcija pozadina za vaš desktop. Kolekcija pozadina je nedavno preuređena na novoj adresi i stari bookmark više ne važi – napravite novi.

Vaša fotografija – Etnografska beleška prvog reda: čitalac je uhvatio čas pogotka u jabuku. Elem, kod onih koji i dalje vole da nose oružje u svatove važi običaj gađanja u jabuku okačenu na granu pred mladinom kućom. Mlada ne izlazi dok jabuka (ili ono što od nje ostane) ne padne na zemlju. Navodno, mladoženja je uspeo iz prve. Alal ti bracketing, Miljenko!

Danas: kratki članci – Samo dva kratka članka? Nisam zadovoljan… U prvom, saznajemo da naučnici i dalje pokušavaju da razumeju kako to tarantula uspeva da hoda po glatkoj uspravnoj površini; teze su interesantne… A u drugom članku iz domaćeg izvora, prisećam se prve velike priče koju sam ikad pročitao u National Geographicu na srpskom, februara 2007, one o Beogradskoj mumiji. Sad vidimo rezultat digitalne forenzičke rekonstrukcije lica sveštenika Nesmina!

Sutra: velika ideja – I ovde dve pričice. Prva – ne može da bude blesavija: pod naslovom “Kišobrani 2.0”, saznajemo o novim pristupima u dizajnu i tehnologiji pri izradi kišobrana… Drugi članak nas podseća na to da je čovečanstvo u oktobru doseglo broj od sedam milijardi. Analize pokazuju: realno je očekivati da će deca koja se sad rađaju u visoko razvijenim zemljama dostići sto godina života.

– * –

A onda, zna se: prelazimo na velike članke. Ovog meseca ih ima četiri. Imao bih muke kad bi neko tražio od mene da ih rangiram.

Čarobno tajno blago (iliti Misterija engleskog blaga) – Lovci na blago, naoružani detektorima metala, strpljenjem i dozvolom vlasnika zemljišta, neumorno pretražuju tlo Velike Britanije. U leto 2009. godine, jedan od njih je nabasao na ogromno blago za koje je utvrđeno da je zakopano pre 1.300 godina. Procenjena vrednost blaga je preko pet miliona američkih dolara, a vlasniku zemljišta pripada polovina… Međutim, otvorila su se brojna pitanja o poreklu blaga i mogućoj sudbini onih koji su ga zakopali. Usput analiziramo mape i vremenske skale da bismo saznali malo o istoriji nastanka Engleske…

Narod koji sledi irvase: Laponci – “Želim da istražim svet”, kaže Ela-Li Spič iz Jokmoka u Švedskoj, “ali želim da irvasi uvek budu deo mog života”. Ovaj severni narod, koji sebe naziva Sami, nalazi se u svom elementu u surovoj klimi severnog polarnog kruga. Laponci su narod koji se pruža duž cele Skandinavije, od fjordova Norveške, preko Švedske i Finske, sve do Rusije. U eri globalizacije, otvara se pitanje: može li se živeti od uzgoja irvasa na tradicionalni način?… Uzgred, bio sam poodavno u Norveškoj, i to baš u polarnom krugu. Prvi obrok koji sam tamo pojeo beše nešto što se slobodno može opisati kao gulaš od mesa irvasa sa čušpajz-krompirom. Kada jednom probate slatkasto spravljeno meso irvasa, poželite da ga jedete opet.

Pukotina u raju – Područje na tromeđi država DR Kongo, Uganda i Ruanda se naziva “Albertov rased”. To je područje koje pruža distopijsku sliku prenaseljenog sveta čiji stanovnici žive u grču zbog ograničenih resursa, što je dovelo do vrtloga neopisivog nasilja. Da bi se resursi koristili najracionalnije, što je jedini izlaz, potrebno je zaustaviti svaki sukob i okrenuti se borbi za održivi razvoj. U međuvremenu, dvesta godina staro pitanje ostaje u vazduhu: ima li dovoljno za sve?

Bračna lutrija – U očajničkom pokušaju da spreče zatiranje familije, ostareli momci Pešterske visoravni su pribegli poslednjem rešenju: dovode sebi neveste iz Albanije. U tom neobičnom, ali očigledno uspešnom sistemu ugovornih brakova lišenih romantike, “mladenci” ostvaruju jedinstvo interesa. Domaćin nalazi ženu koja će mu roditi naslednike i pomoći u domaćinstvu, a žena nalazi novi dom u ruralnom ambijentu i životu u kome je i inače živela, ali bez perspektive za udaju. Nisam prošao kroz selo Buđevo, u kome se ovo dešava, ali letos sam pohodio Peštersku visoravan na potezu iza Nove Varoši, preko Sjenice ka Kušićima i Ivanjici: taj prelepi, ali surovi kraj ne zna za milost. Ovi čestiti ljudi su pronašli rešenje da ognjište bude sačuvano. Šokantno i uzbudljivo kazivanje: kapa dole za ovaj sjajni dokumentarac!

– * –

I onda, ciljna ravnina ovog broja.

Vaš foto-arhiv – Simpatična fotografija mladenaca iz 1918. iz Male Bosne, seoceta nadomak Subotice.

Pogled u prošlost – Na fotografiji iz 1938, vidimo nekakvu grunf-skalameriju na glavi i ramenima jednog čoveka. To je improvizovani skafander načinjen od nekakvog rezervoara za gorivo i komada baštenskog creva. Navodno, to sokoćalo je omogućavalo čoveku da zaroni i do 21 metar u reku Misisipi u potrazi za bisernim ostrigama…

Završna reč – U ovom obraćanju, u već poznatom maniru erudite, Igor Rill se osvrće na simboliku broja pet. Numerološku ekstravagancu s početka ćemo mu oprostiti jer se brzo izvukao, pa pomenuo “Solomonovo slovo”, Vitruvijevog čoveka i Fibonačijev niz (gde je broj pet peti član niza). A sa paralelom između Betovenove Pete simfonije i National Geographica – koja je sasvim na mestu – urednik domaćeg izdanja, po ko zna koji put, uspeva da me baci na kolena.

– * –

Hajde da kažem još i ovo.

Pažljivi čitaoci Suštine pasijansa su svakako primetili da ja više nisam jedini autor na blogu. Ponosim se činjenicom da je jedna nevelika ekipa momaka (momci u duši; inače sve ozbiljni ljudi) prihvatila moj poziv za saradnju. Prvi među njima je bio upravo Igor Rill: prvi prilog je upriličen baš uoči izlaska rođendanskog broja, a uobličen je kao intimna i inspirativna ispovest o tome kako snovi mogu da se ostvare. Međutim, budući čovek od akcije, Igor je našao i jedan zanimljiv način da iskoristi prostor na Suštini pasijansa – kao komplement završne reči u National Geographicu. Nadam se da ste pročitali završnu reč u ovom broju: rekoh već da je sav u znaku broja pet; prilog na Suštini pasijansa je prikladna dopuna u manje zvaničnom ambijentu: otelotvoreno je pominjanje legendarne teme “Take Five“.

Kao što znate, Suština pasijansa je od početka prijatelj National Geographica. Eto, sada smo i nešto više, nazovite to kako hoćete. Igor i ja to doživljavamo kao sasvim normalan ishod dosadašnje saradnje i druženja. Nadam se da će vam biti po volji.

$#$