Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.
Samo trenutak…
E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.
U slučaju da nešto nije jasno, naročito zbog korišćenja one reči “prangija”, predlažem da pesmu isprobate i ovako:
Je li sad lakše? Birajte verziju koju želite.
– * –
Postoji kategorija rock muzike koju ja nazivam prangijaškom. Ponekad na to moram da dodam objašnjenje, jer neki misle da taj termin koristim paušalno i sa namerom da je degradiram u odnosu na neke “visokoumne” žanrove.
Ništa nije dalje od istine.
Prangijaškom muzikom nazivam u osnovi prostu, energičnu muziku zasnovanu na čvrstom gitarskom zvuku; to je osnova na kojoj se neki zadržavaju, a neki je nadograđuju drugim instrumentima (zapravo, aranžmanima), konceptualnim okvirima ili bogatstvom sadržaja u nastupu na sceni ili pak valjanim tekstovima koji održavaju pažnju. Nije to strogo žanrovska odrednica: mnogi će imati različite asocijacije nad tim opisom. Neko će pomisliti na ZZ Top (oni su i meni jedni od favorita), neko na Springsteena; neko će se zapitati da li sme da pomene Lynyrd Skynyrd (naravno!), a neko će pak smatrati da je najdalje u takvoj formi stigla grupa The Ramones (nije da nije, osim onog najdalje – oni su zapravo ostali najbliže). Pride, evolucija tog sirovog gitarističkog tkanja rock’n’rolla je tekla prilično različito u Americi i u Velikoj Britaniji, što će naročito krajem šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih napraviti toliko razuđen prostor da odjeci tog vremena opstaju i danas.
Da ne ulazim u neku debelu filozofiju: danas me naročito zanima dihotomni obrazac grupe Steve Miller Band, čiji glavni ideolog i vođa kao nije bio načisto šta želi u periodu posle prvih uspeha. Kao ilustraciju sam izabrao početak prvog njihovog albuma koji sam čuo, i to baš kad je bio aktuelan. Pre nego što se ipak upustim u taj uvid, podsetiću vas i na to da sam već pisao o svojoj omiljenoj numeri sa albuma Book of Dreams (1977), a tamo sam ispričao i ponešto više o tom albumu kao celini.
Elem, pokušavam da ukapiram šta je Steve Miller uopšte želeo da postigne tom (zapravo, i prethodnom) pločom. I pravo da vam kažem, nekako mi izmiče poenta. Imam hipotezu sa kojom ne znam šta ću, osim da je izložim ovde na udar kritici.
Prethodni albumi su požnjeli su dobar uspeh, u ozbiljnom tempu koji je samo za pet godina, do albuma The Joker (1973), iznosio osam LP ploča i ko zna koliko stotina koncerata širom Amerike. Najzad, nije tu bilo nikakvog iznenađenja, jer iza izrazito talentovanog čoveka nalazila se izrazito jaka kompanija. Capitol je u tom času jedna od najjačih izdavačkih kuća u SAD. Recept za uspeh je tih godina bio prost: ti ćeš kao muzičar napisati i snimiti radiofoničnu pesmu tog i tog formata koju će svako želeti da čuje ponovo, a ja ću plasirati nosače zvuka na tržište; onda ćeš ti podržati tu prodaju živim svirkama – i svi srećni i zadovoljni. Kada si prvotimac u tom kolu, ne moraš da brineš šta ćeš ručati sledećih nekoliko godina.
I sve je to išlo lepo do trenutka kad je počelo da se javlja zasićenje. Mislim, možete imati gitarski rif koji momentalno ulazi u uvo, možete imati simpatičan infantilan tekst koji će klinci od dvanaest godina odmah prihvatiti i možete sve to spakovati u produkciju koja će se raširiti radio-talasima Amerike brzinom munje. Ali, šta kad se desi zasićenje? Šta biva sa “ne mogu više ovako”? A to se pre ili kasnije desi svakome ko udovoljava širokim masama.
Mislim da se baš to desilo Steveu Milleru kada je posle albuma The Joker upao u kreativnu blokadu. Do sledećeg albuma je prošlo tri godine; to nije nešto što se velikim fabrikama novca u svetu zabave dopada. Zvanična priča veli kako je Steve Miller tražio nešto novo, pa je eksperimentisao i faktički tri godine spremao novi album. To je, naravno, priča za malu decu: nijedan muzičar, osim možda malobrojnih ludaka o kojima danas ne pričamo, neće izdržati da opstane na tragu iste ideje tri godine. Danas sam uveren da je Steve Miller zapravo tražio format da napravi nešto drugo, a da istovremeno zadovolji apetit svog izdavača. Jer, Amerika je to: moraš milovati ruku koja te hrani i raditi ono što ti ona kaže.
Rešenje je pronađeno i može se čuti na albumima Fly Like an Eagle i Book of Dreams. Dakle, pružam ti radiofonične singlove sa tekstovima za tinejdžere, širom albuma postoje ankeri klasične gitarske prangije, ma svi će biti zadovoljni. Ovde dodajem prolog (oba albuma počinju nekom fantazmagoričnom pizdarijom kojoj niko pametan ne može da objasni svrhu), ovde ostavljam produženi aranžman koji na koncertu može da se svira 15 minuta ako nam se prohte, ovde u naslov ubacujem malo satire na tvoj račun, ovde opet ide neki interludijum koji samo ja znam zašto postoji… Ne dopada ti se? Moraš da me pustiš, jer singlovi se dobro prodaju, a imam ih još tri u pripremi za dogodine, isplatiće ti se…
Ne zamerite mi na prethodnom pasusu. Znam da ova konstrukcija zvuči nebulozno. Znam i to da je taj scenario vrlo verovatan. Naravno, da sad pitate Stevea Millera šta se to tad desilo, on bi sigurno složio neku priču koja nema veze sa činjenicama ili je pak opterećena naknadnom pameću.
No, sećam se fascinacije dvanaestogodišnjeg klinca koji nije umeo da objasni to što čuje nikako drugačije nego dodajući neka izmišljena značenja onome što čuje. Uostalom, špica “Radioskopa”, kultne emisije na Radio Beogradu 1 radnim danima od deset do podne, počinjala je sirenom s početka numere “Jungle Love“, prve na B strani vinila Book of Dreams, a gde ćeš bolji alibi da je nešto dobro od tog…
U racionalnoj ravni, ostaje pouka da nije lako godinama se nositi sa reputacijom prangijaškog gitariste. Potreban je veliki trud da se takav žanr održi zanimljivim, a dovoljna je mrvica neke pometnje da se slušanje takve muzike iz uživanja pretvori u dosadu, da se namah izgubi magija.
Koliko znam, Steve Miller Band postoji i danas. Čuo sam dosta toga, mada ne sve, posle njihovog poslednjeg velikog diskografskog uspeha Abracadabra (1982). Ništa od toga nisam poželeo da čujem drugi put, pa i nisam. Šta ćete: postoji usud sirove gitarističke muzike koju ja nazivam prangijaškom. Možete je tumačiti do mile volje, ali jednog trenutka nećete u njoj pronaći ništa više. Neki od nas napokon odrastu, nažalost ili na sreću.