Nešto mi ne ide pisanje ovih dana. Zapravo, ni slušanjem muzike ne mogu da se nešto pohvalim. Nije da nema dobrog zvuka oko mene, nego nikako ne ide u glavu. K’o panju da puštam muziku, u panj sam se i pretvorio…
Znam tačno i šta mi je, samo mi je mučno da prevalim: freelancer blues. Gledajući oko sebe druge kako se muče i doživljavaju jezu čak i na tzv. stalnom radnom mestu, a znajući koliko je dobrih ljudi oko mene ostalo bez posla, u strahu da se i meni isto ne desi, pregorevam radeći spoljni posao na kom sam permanentno angažovan. I tako, od sve slobode koju imam, postao sam jedan od najmanje slobodnih ljudi u sopstvenoj okolini.
Kao onaj jadnik Sizif, kojem su svake večeri, tamo na vrhu, govorili: “Budalo! Nije to taj kamen! Marš dole i dovaljaj onaj koji treba!”. Računam, ta muka je još veća od one da kažnjenik večnosti valja jedan te isti kamen uzbrdo, jer pride ispada i glup.
Dok sam ja tako samosažaljivo tražio način da prebrodim stanje stupora, natrčao sam na informaciju koja mi je bila baš po volji: Andrew Bird objavljuje novi album: tačnije, na tržište izlazi u petak, 22. marta. Zove se veoma neskromno: My Finest Work Yet. Ali, ako je suditi po dve pesme koje su preliminarno objavljene, a to su “Sisyphus” i “Bloodless” (ovde), ne bi bilo nemoguće da se ispostavi kao tačno.
Ajde-de: zasad nisam u poziciji da donesem lični sud o tome. Andrew Bird je čovek kojeg cenim otkako sam ga prvi put čuo, a bilo je to poodavno. Njegovu muziku nisam slušao mnogo, ali sam je slušao rado. Ta tri-četiri naslova koja sam apsolvirao su tek mali deo od dvadesetak albuma koje je objavio u solo karijeri. Namerno ističem njegov solistički opus, jer Bird se uspešno redefinisao nakon višegodišnjeg staža u bendovima Squirrel Nut Zippers i Bowl of Fire i pronašao neke nove pravce u kojima se pokazao kao majstor.
Bird je istinska figura snažne autorske muzike 21. veka, a njegov opus deluje proračunat tako da bi na receptu mogli da mu zavide mnogi. Hoće ga radio talasi, rado ga hoće publika na sceni, melodije se lako pamte, a aranžmani nisu jeftini. Eklektični indie-folk u kojem je pronašao zonu komfora zahvalan je žanr za isticanje originalnih ideja: nema vezivanja u nekakve nužne formule. Istina, lenjim slušaocima takav pristup u opštem slučaju uglavnom smeta, jer lako je pobrkati izvođače čija originalnost se otkriva tek ispod površine. No, Andrew Bird na prirodan način prevazilazi i tu prepreku: njegov karakteristični nonšalantno-virtuozni način sviranja violine je lako prepoznati (on je, inače, multi-instrumentalista), a naročito ga je lako prepoznati po virtuoznoj veštini zviždanja, što je odlika izrazito malog broja muzičara.
Ako ste željni da zagrebete ispod površine muzike Andrewa Birda, nećete se razočarati, jer slike koje on stvara svojim stihovima često predstavljaju male rebuse, pa se ponekad valja malo pomučiti. No, vredi to činiti. Evo, primećujem da tekst današnje pesme uopšte nije naivan, pa ga zato delim da vama ovde:
Sisyphus peered into the mist
A stone’s throw from the precipice, paused
Did he jump or did he fall
As he gazed into the maw of the morning mist?
Did he raise both fists and say
“To hell with this” and just let the rock roll?Let it roll, let it crash down low
There’s a house down there
but I lost it long ago
Let it roll, let it crash down low
See my house down there
but I lost it long agoWell, I let the rock roll on down to the town below
We had a house down there but I lost it long ago
Lost it long agoNa-na-na-na-na-na-na
Na-na-na-na-na-na
I’m letting it roll away
It’s got nothing to do with fate
And everything to do with youI’d rather fail like a mortal
than flail like a god on a lightning rod
History forgets the moderates
For those who sit
Recalcitrant and taciturn
You know I’d rather turn
and burn than scale this edifice, yeah
Where’s my accomplice?So take my hand, we’ll do more than stand
Take my hand, we’ll claim this land
Take my hand, and we’ll let the rock rollLet it roll, let it crash down low
There’s a house down there
but I lost it long ago
Let it roll, let it crash down low
See my house down there
but I lost it long ago
Lost it long agoNa-na-na-na-na-na-na
Na-na-na-na-na-na
I’m letting it roll away
It’s got nothing to do with fate
And everything to do with–Sisyphus peered into the mist
A stone’s throw from the precipice, paused
History forgets the moderates. Hiperbola za hiperbolom.
Za kraj, nalazim bodlju prepoznavanja u rečima Andrewa Birda o ovoj pesmi:
Pesma govori o tome kako izgleda biti ovisnik o svojoj muci i kakve su moralne posledice puštanja kamena da se otkotrlja.
A šta ja znam. Mnogo se toga otkotrljalo zbog moje gorepomenute muke. Dok se ja rešim te bede, neće ostati više kamenja u podnožju. A šta ću onda, koji kamen da kotrljam posle?
Nestrpljiv sam da čujem ceo album. Tetki sam već pisao.