A đavo će ga znati: prebrojavao sam i prisećao se, tražio dokaze po foto-arhivama i po sećanju iz vremena kad fotoaparat nisam koristio, možda sam se zabrojao zbog onih uzgrednih prolazaka kroz grad na dva-tri sata, na kraju dođoh do zaključka da smo u Budimpešti proveli ukupno nešto preko četrdeset noćenja.
A šta mogu kad sam se u taj grad zatelebao do balčaka.
Zapravo, dok vi čitate ove redove, malecka ekipa upravo tabana možda baš negde u zoni trga Verešmarti – da li smo zastali u “Žerbou” da popijemo kafu i podelimo preskupu doboš-tortu ili smo prošli okolo (uvek okolo! tako više volimo!) ka Beogradskom keju kako bismo poslednji put u ovoj turi osladili dušu panoramskim pogledom od Citadele do žičare koja vodi na plato ispred Budimskog dvorca, ko bi to sad znao da kaže, jer ovaj tekst sam pisao ranije. Ili, ako baš hoćete, možda smo baš pratili tramvajsku prugu čak od trga Ferenca Deaka, pa sve tamo negde do tačke sa peštanske strane odakle se vidi kako Elizabetin most udara tačno Gelertu pod noge, pa pokušavamo pogledom da obuhvatimo to parče Dunava koje se pruža od mosta Franje Josifa do Lančanog mosta, pa i malo dalje, možda čak do Margitinog mosta. Nije daleko do kuće, možda ćemo se čak sad spucati upravo preko Margithida do Sent Andreje i restorana “Zlatni zmaj” na ručak pre nego što lagano okrenemo auto ka jugu.
Prošlo je, velim, mnogo godina od onog prvog iskustva u Budimpešti, kad sam se za svega sedam-osam sati raspoloživog vremena našao na toliko mesta u gradu da mi ni danas nije jasno kako sam posle toga uspeo da izdržim, pa još u “kazanu”, koncert grupe Queen. A kad bih vam ispričao šta mi je tog dana predstavljalo izvor za plan kretanja, ne biste mi verovali… Tri leta kasnije, Jasna i ja smo prvi put proveli dve nedelje špartajući Budimpeštom uzduž i popreko, a posle toga ko zna koliko još puta za ovih trideset godina.
I videsmo posle toga još neke veličanstvene gradove, u svakom od njih smo pronašli po zrno magije, ali nikad to nije bilo toliko duboko kao kad sa Ribarskog bastiona pukne pogled na ravnu Peštu, pa ostanete dovoljno dugo da dočekate da se suton prelije u veče i ulična svetla počnu da se pale. Čovek pobrljavi na neki neobjašnjiv način kad to doživi.
A šta se to zateklo u glavi jednog rigidnog Nemca da potrefi ideju o tom taman malčice usporenom koraku kojim se treba kretati budimpeštanskim bulevarima i sokacima, pa još i da je spakuje u nešto što ispade jedno od najpopularnijih salonskih muzičkih dela potkraj 19. veka, ne bih znao da vam kažem. U više navrata sam pokušavao da saznam to, ali toliko je nedosoljenih koještarija ispričano u vezi sa tom muzikom da sam na kraju odustao. I baš kao što bi Johan Sebastijan Bah, da je nekim slučajem rođen negde 1962-1967. u Sijetlu završio kao grunge muzičar sa garažnim bendom kome bi čak i Neil Young skinuo kapu, tako verujem da bi Johanes Brams, da je nešto rođen 120 godina kasnije nego što jeste, verovatno završio kao autor muzike za one filmove u kojima dominiraju široki kadrovi, jer takvu muziku ne može svako da stvara.
A zašto je ta slika muzike jednaka mom iskustvu najveće varoši panonske, ne bih umeo da vam objasnim, a želeo bih. Moraćete sami da proverite, ako već niste. Za muziku sam se ja pobrinuo. Za korake se pobrinite sami.
