Na plaži

I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day

Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.

Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.

Puste želje. Pusti snovi.

Ne, nisam pomislio na ovu pesmu kad mi je pala na pamet plaža. To nije čak ni blagi slučaj sinhroniciteta, kao što ponekad ume da se desi nama, ludacima koji ne možemo da zaustavimo česte bujice nekontrolisanih misli. Prosto, osetio sam potrebu da napišem nešto i u listi dobrih ideja ugledao numeru koju preskačem već mesecima jer sam znao da mi je za suočenje sa njom potrebno naročito raspoloženje. I to baš ovo jutrošnje…

Jeste neobično čuti Neila Younga kako delje nešto što liči na klasični blues, i to u tempu kojeg se ni Peter Green u najboljim godinama ne bi postideo. No, kad je reč o velikom majstoru, ništa se ne sme na prečac tumačiti. To naročito važi za izbor reči o sadržaju albuma koji je dobio toliko oprečno različitih epiteta koliko nije nijedan drugi. Bože blagi, šta sve nisam pročitao o albumu On the Beach (1974)… Da je najbolji u opusu Neila Younga, da je nepotreban, da je previše sirov, da je nedovoljno iskren, da je hermetičan, da je mizantropičan, da je ovo i da je ono… Što više budete kroz tuđe poglede istraživali o tom nedvosmisleno čudnom i zbunjujućem albumu, to ćete manje znati o čemu se radi.

Dakako, istraživanjem ličnih mišljenja raznih mudrosera nećete stići nigde. Jedno i jedino rešenje je da pažljivo preslušate taj album i donesete svoj sud, pa taman presudili da se nikad više nećete latiti tog štiva.

Da ne bih i sam ispao rogat, moram da priznam da me je On the Beach ostavio u prilično zbunjenom stanju tokom dugog vremena kad sam ga onomad, prilično kasno, otkrio i namah zavoleo. To se naročito odnosi na Youngov danas već tradicionalno ambivalentni pristup samoj muzici. OK, svi znamo da Neil Young suvereno vlada neshvatljivo širokim stilskim zahvatom, pa nema nikakav problem da na prečac snimi grunge album sa sve Pearl Jam u pozadini, a da za manje od dva meseca potom spakuje i meditativni soundtrack za film Jima Jarmuscha. Ili da u tek malo dužem intervalu snimi besprekorni nešvil-album, a za njim protestnu ploču pred kojom bi i Pete Seeger pocrveneo. I to je to: takvog autora možeš ili ne možeš da izdržiš.

Ali, brate, da do te mere reterira u blues, pa tu nisu čista posla.

On the Beach (1974)
Neil Young – On the Beach (1974). Stara priča: ako prihvatite album kao dopadljivo muzičko štivo, lako ćete ga zavoleti, ali ćete sve promašiti. Ako se udubite, ostaćete zbunjeni neko vreme, ali kad najzad ukapirate da to nije blues, nego nazovimo tu tvorevinu “antiblues”, slike će se dešifrovati pred vama, a album će dobiti puni smisao. Tada ćete ga zavoleti za sva vremena.

Kao i obično, đavo je u detaljima.

Za početak, prisetite se da to nije pop muzika. Autor ovakve muzike nema obavezu da udovoljava publici, pogotovo nije dužan da bilo kome objašnjava bilo šta, a ako ne pronađete ključ, sami ste krivi.

Do tih godina, Young je bio već duboko uronjen u svet muzičke produkcije. Pritom je valjda jasno i to da on nije neko ko je oduševljen korporativnim pogledom na svet. Došao je u godine kad većina ljudi prelomi šta će sa sobom da čini, a pritom je do tog časa učinio kvalitativno više nego što su mnogi učinili za života. Pa, koja bi to reakcija bila uobičajena za svakog čestitog čoveka u odnosu na okruženje koje želi da ga iscedi i baci kao krpu?

Malo naknadne pameti možda nije na odmet. Pre nego što je snimio On the Beach, u leto 1973. godine, Neil Young je sa Stephenom Stillsom snimio album Tonight’s the Night, ali ga je objavio tek 1975. godine. Sadržaj tog albuma je težak za ozbiljno slušanje jer je pretrpan teškim temama i negativnim osećanjima. Deo tog negativnog naboja je pretekao i na sledećem albumu On the Beach, ali je makar suptilnije spakovan. Izgleda da se Young do tada malo ohladio od napada mizantropije koji ga je dugo držao, pa je makar upakovao svoje poruke u hiperbolične slike. U trećoj strofi naslovne pesme, on veli:

I went to the radio interview
But I ended up alone at the microphone

Now I’m livin’ out here on the beach
But those seagulls are still out of reach

Daleko dobacuju ovi stihovi: Young izvesno nije bio u pastelnom raspoloženju kad ih je napisao. Radio intervju je, očigledno, metafora o odnosu sa slušaocima njegove muzike; ako je rezultat slušanja to što se na kraju udaljio od publike, to svakako nije bilo ono što je hteo, ali to je izgleda bilo neminovno. Posledica toga je figura u druga dva stiha: postigao sam materijalno blagostanje, ali to mi nije donelo sreću.

I eto vam ključ: dalje možete i sami.

Česte opaske o sirovoj produkciji albuma su neumesne. Što se mene lično tiče, kad čujem zvuk te njegove Les Paul rage (jeste li videli skoro na šta liči ta gitara?), svaka rasprava prestaje. Ne znam koliko poznajete album On the Beach, ali vam napominjem (ili vas podsećam, svejedno) da je reč o remek-delu sa kojim je Neil Young postigao toliko da je potrebno vraćati mu se i ponovo ga otkrivati.

Dao sam vam uzorak: na vama je da nastavite. A ja odoh ipak u tu šetnju, mada u mom kraju ne postoje plaže.