Пошто смо решили да успут свратимо и до ћерке у Београд, ни не доручкујемо, него пијемо кафу у соби. Откако смо чули да камера нема и да она забрана пушења стоји да би била виђена, кренула нас нешто карта. Нешто смо рано устали, још нема седам, па гледамо како особље спрема кафиће на променади за нови радни дан.
Пакујемо се полако, плаћамо рачун, товаримо у кола шта се накупило, например ону таблу сланине, чекамо да газдарица изађе и спусти нам ланац да изађемо са паркинга. Ланац је ту да се не би паркирао неко ко не треба, а и да не побегне ко није платио…
Још једнан опроштајни шкљоц на паркингу, ниски зраци са источне стране се не пропуштају.
Вожња до аутопута незанимљива, све исто као пре, гази педалу и терај даље. Време још увек служи, сунце страга у десно раме, одлично. До негде око Младеновца, а онда смо улетели у некакву мећаву. Јесен је стигла 24-IX-2018 у 9:15. Ја нешто ожеднео, ваљда од оне јагњетине синоћ, па стао да искапим остатак млека. На најсабласнији паркинг што знам, па још по овом времену.
Нешто касније станем и да налијем чорбе у кола. Није ме ветар однео, али замало. Каже пумпаџија да је нешто рекламног материјала, оних барјака и табли, већ завршило у потоку, или се изломило на лицу места. Ето га, а пре сат ипо је било да се разгаћиш у ладовини…
У Београд улазимо по већ солидној киши. Ћерка није тамо, мобилни није понела, пољубисмо врата, сланину вратисмо у кола… Онда свратимо успут, на пљуцомет од циља, до најбоље камионске хамбурџгерије да се окрепимо. Таман загриземо, кад зове она. Сад ће да дође за нама, баш јој криво што смо се мимоишли. Госпоја ме пријављује да добровољно возим назад до Београда. Киша није паметнија, не попушта.
Епилог: сат касније, сланина је била уручена. Јуче смо, онако цуњајући, из чисте радозналости кренули по месарама, да видимо каква им је сланина, да ли је и долина Западне Мораве заражена тим воденим болестима свињским. У три месаре испада да јесте, само што се љига не цеди по поду. Четврта је била онако, мимо свих очекивања, зове се на енглеском, локал ситан и збијен, шћућурен између некакве ваљда апотеке и доњег веша или тако нечег, дакле нема шансе па ајде да им је дам. Кад оно, тројица ликова из Алана Форда, један ко од брега одваљен, један жгољав али окретан, трећи нормалан ал’ мршав као да не ради у месари (бар их се тако сећам одавде)… и имају сланину каква треба да буде, без капи воде. Што не узех две табле…