Ovih dana, ruku mi je dopala neverovatna knjiga koju sam pročitao u jednom dahu. Njen naslov je “Woodstock – Kako napraviti najveći festival na svetu”, a reč je o detaljnoj ispovesti Michaela Langa, legendarnog producenta koji je bio spiritus movens legendarnog festivala Woodstock, avgusta 1969. godine, o svemu što je povezano sa pripremom, održavanjem i posledicama najvažnijeg događaja u istoriji subkulture dvadesetog veka.
Knjiga nije osobito obimna – ima manje oko 270 stranica teksta u slogu malog formata, neto možda dvadesetak manje – ali ne pamtim kad sam na jednom mestu dobio toliko informacija, a nije da nisam prevrnuo čestit broj knjiga o rock’n’rollu.
Ne mogu da vam prenesem sve što bih voleo o onome što sam saznao čitajući tu definitivno uzbudljivu ispovest. Mogu tek da vam kažem, sasvim pouzdano, da mnogo više toga nisam znao nego što jesam, a festivalom Woodstock sam fasciniran poslednjih 40 godina, otkako sam, još kao žutokljunac, prvi put čuo onaj trostruki album i počeo da saznajem o dešavanjima oko tog događaja.
Recimo, odavno bih znao da odgovorim na trik-pitanje “gde je održan Woodstock festival”, jer danas mnogi misle da se to desilo u Woodstocku u državi New York. Ne: farma Maxa Yasgura, na kojoj je festival održan, nalazila se u zaseoku White Lake nadomak gradića Bethel, okrug Sullivan, u državi New York. Međutim, ono što zaista nisam znao do prekjuče: ta lokacija je određena jedva mesec dana pre zakazanog termina početka festivala, 15. avgusta 1969, iako su pripreme za “sajam muzike i umetnosti Woodstock” trajale još od jeseni 1968. godine.
Reč je o tome da je festival trebalo da bude održan u gradiću Wallkill, u okrugu Orange u državi New York. Ugovor sa lokalnim vlastima je potpisan polovinom aprila 1969, posle kraćeg natezanja, kada je procenjeno da bi održavanje višednevnog “vašara umetnosti”, kako je to tada predstavljeno, bilo dobro za lokalnu ekonomiju. Međutim, na rock festivalima širom SAD, koji su bili drugačije organizovani i manjeg obima, dešavale su se stvari koje su predstavljale negativnu kampanju za konzervativnu ruralnu sredinu kakva je bila ta u Wallkillu. Raspoloženje lokalne zajednice se okrenulo protiv inicijative o održavanju festivala, najpre u strahu od “drogiranih čupavaca” prema kojima je projektovano predubeđenje o agresivnosti, nemoralnom ponašanju i sklonosti teškim drogama. S obzirom na to da se ništa od tih predubeđenja nije moglo dokazati, lokalni gradski obor Wallkilla je počeo da zahteva nekakve nebulozne sertifikate, dozvole i unakrsno neizvodljive preduslove kojima je otežao pripremu festivala do krajnjih granica i faktički blokirao svu logistiku. Početkom jula je postalo jasno da, čak ako bi u tom času ekipa kompanije Woodstock Ventures, sa čijeg računa je sve plaćano, frontalno krenula u pohod za ispunjenjem svih preduslova, ne bi bilo moguće sve pripremiti na vreme.
Hladan kao špricer, Lang je naložio ekipi da se raštrka po široj okolini i pronađe novu lokaciju.
Vozeći se okrugom Sullivan u društvu lokalnog agenta u trgovini nekretninama, Lang je sam ugledao mesto kao iz snova, baš onakvo kakvo je vizuelizovao u svojim snovima: prirodni amfiteatar sa obližnjim šumarkom, prostran i pristupačan sa više strana. Dreknuo je da se auto zaustavi, pa istrčao da bolje vidi. “Čije je ovo”, upitao je. “To je farma Maxa Yasgura”, reče mu agent.
Sat vremena kasnije, Lang i Yasgur su se sreli licem u lice. “Vi ste oni momci koji su popušili u Wallkillu, a?”, reče Yasgur, a Langu su se noge odsekle. No, nasmejani farmer je nastavio: “Nepravedno je to što su vam tamo uradili, momci. Hajde da vidimo da li možemo da se dogovorimo.”
Ishod priče znate i sami. A Lang je na više mesta u svojoj ispovesti jasno podvlačio da se uloga Maxa Yasgura u prevazi da li će festivala uopšte biti nikako ne može potceniti, i to ne samo kada je reč o iznajmljivanju prostora. Nije propustio da kaže ni ovo: “Jeste bio tvrd pregovarač, ali kad je dobio dogovorenu sumu, posle toga nije tražio ni novčić više, a mogao je.”
Za velike rasprave više nije bilo vremena. Procenjeno je da bi za dobro organizovanu logističku pripremu lokacije bilo potrebno dva meseca. Međutim, festival je trebalo da počne za samo mesec dana…
– * –
Sad zamislite stotinu ovakvih priča, poduprtih svedočenjima mnogih drugih svedoka i učesnika. E, takva je to knjiga. Grom da me spali ako bih strip tog volumena brže pročitao.
– * –
Michael Lang se trenutno lomi da ovog leta održi festival Woodstock 50 na kojem će biti obeleženo pola stoleća od onog neponovljivog. Nije ni to prošlo bez drame, jer investitor iz Japana je najpre povukao pare, a onda pokušao da otme brend i tako spreči održavanje festivala. Sud je presudio da investitor nije obavezan da isplati obećane pare, da ne može da otme brend “Woodstock 50“, a Langova kontratužba po kojoj bi do isplate moralo doći je odbačena kao neosnovana. Sve se ovo dešavalo negde u maju, a od onda nisam pratio šta se dalje dešava. Pedeset je dana do zakazanog datuma i ništa nije sigurno, osim Langove rešenosti da se skup održi u Watkins Glenu, a već objavljeni lineup, koji se tokom tri dana pruža od Johna Sebastiana do Pussy Riot postaje sve veći kako vreme prolazi.
Ako je verovati iskazima svake božje osobe koja je sarađivala sa Langom, on uvek zadržava hladnu glavu u kriznim situacijama i potpuno je predat svojim ciljevima. Ako je uopšte moguće da se festival održi, biće održan dok god se taj ludi, sjajni čovek bude pitao za nešto.