U leto 1970. još uvek sam bio šmokljan. Tek sam bio završio šesti razred osnovne i trajno sam se inficirao rock muzikom. Dane sam provodio vrteći na gramofonu singlice koje sam imao, a sanjario sam o tome da u svojoj fonoteci, ako se to moglo tako nazvati, imam i neki LP. Pri odlasku kod “najbolje drugarice” sreo sam tipa koji je pod miškom nosio vinil sa plavičastim omotom. Dok smo čekali na lift, krišom sam bacao pogled na album, ne usuđujući se da priupitam koja je grupa u pitanju. Ipak je on bio par godina stariji od mene, a za neumesno pitanje sam mogao da dobijem i čvrgu, ako ne i nešto gore.
Tokom toga leta stvari oko muzike koju sam slušao su se drastično poboljšale – ćaletov bivši đak, čiji su roditelji radili u Francuskoj, je počeo da dobija od njih vinile i ja sam otkrio zlatni rudnik.
Već sledećeg leta mogao sam da se pohvalim da sam slušao Neila Younga, Free, Humble Pie, Atomic Rooster i mnoge druge. Moja “najbolja drugarica” me je upoznala sa svojim komšijom, sa njim sam već mogao da popričam i o pločama koje sam slušao, a pitao sam ga i koji je album nosio sa sobom kada sam ga po prvi puta sreo.
Chicago, ispalio je kao iz topa. I ponudio mi ih je da ih preslušam.
Posle slušanja bio sam zatečen i oduševljen. Chicago su svirali vrlo originalnu muziku za to vreme i imali su prepoznatljiv zvuk. Stilski, bila je to mešavina jazza, rocka, soula, klasike… Bogato aranžirana i perfektno odsvirana. Ta njihova prva 3-4 albuma su zaista poslastica za svačije uši. I naslušao sam ih se u prvoj polovini sedamdesetih.
Komercijalni uspeh ih nije mimoišao. Od sredine sedamdesetih su se okrenuli mekšem zvuku pogodnom za emitovanje na radiju, postali rado viđeni i na televiziji, a sudeći po statistici Billboarda, verovatno su najtiražnija grupa u Americi svih vremena, prodajući svoje albume u tiražima koji su se merili desetinama miliona.
Kreativni pad im se desio u drugoj polovini sedamdesetih. Jednostavno, nisu mogli da se razvuku na sve strane, a dotuklo ih je slučajno samoubistvo njihovog gitariste Terryja Katha (1978). Majstor je, igrajući se sopstvenim pištoljem, povukao oroz i ostao na mestu mrtav.
Na početku osamdesetih ponestalo im je keša. Potpisali su ugovor sa ambicioznim Geffen Records i kreativnu kontrolu su preuzeli David Geffen i pevač Peter Cetera. Rezultat je, blago rečeno, bio osrednji. U vreme snimanja albuma Chicago 16 (1982) kružile su glasine da se grupa ni jednom nije okupila zajedno u studiju. No, ipak su iznedrili hit koji se vrteo na radiju. “Hard to Say I’m Sorry” je dospela čak i na prvo mesto britanske liste.
Kurioziteta radi, na današnjem snimku sviraju i Steve Lukather, David Paich i Steve Porcaro, članovi grupe Toto, što samo govori u prilog tezi da je snimanje albuma bilo veoma proračunato; ništa nije prepuštano slučaju.
Sada se, posle ovolike priče, verovatno pitate zašto sam vam danas ponudio ovu srcepajuću ljigu?
Iskren da budem, odavno se nisam latio ranih albuma Chicaga i malo sam pozaboravljao njihov tadašnji repertoar. Strpite se malo, pisaću o njima čim budem obnovio gradivo. 