Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…
Da se žene ne dosete. 
Onomad, negde “around midnajt”, posle probne vožnje novim kabrioletom, prijateljica se zaustavi da me istovari tik do stola i klupica. Posle oproštajnog poljupca, primetio sam da me komšije čudno gledaju – valjda misle da sam bliži groblju nego nekoj ženi. “Đe ste dečaci, what’s up”, dobacim im i namignem, a oni krenu da me zaustavljaju da popijemo po jednu. Nije mi do pića, al’ treba negovati komšijske odnose, pa prisedoh i ja na klupicu.
Kako su im svi pokušaji da im utolim znatiželju vezanu za damu u kabrioletu ekspresno propali, brzo su se vratili na temu na kojoj su stali. Jedan od njih, očigledno novi u zgradi i pripit, počeo je da drži govor o tome kako su nas komunisti upropastili. Sinak, mislim se u sebi, čitaš jeftine novine i iz njih formiraš svoje mišljenje.
Kako sam alergičan na lupetanja bez argumentacije, zahvalim se na piću i u odlasku mu dobacim ni sam ne znam zašto:
Znaš, u toj komunističkoj SFRJ, tamnici naroda i državi represije, 1975. godine sam na koncertu gledao Santanu, u Beogradu…
Gledao me je bez reči, k’o tele.
Dok sam se peo uz stepenice, umro sam od smeha. Santanu te godine nisam gledao, pokušavam da se setim zašto i zaključujem da je razlog prozaičan – posle tri fenomenalna albuma počeo je “da traži sebe kroz mistična iskustva”, što je rezultiralo sa nekoliko čudnih albuma na kojima se izgubila suština istoimene grupe. Nedovoljno da me motiviše. Ali sam se odmah setio svog prijatelja kome to nije smetalo i njegovog komentara posle koncerta – šou mu je ukrala predgrupa Earth, Wind & Fire, a publika je danima posle toga pričala o do tada neviđenom vizuelnom spektaklu sa bubnjarem koji se okretao u vazduhu… Sa sve setom bubnjeva.
Kao zagriženi ljubitelj tradicionalnog soula & funka, do tog trenutka nisam ni obraćao pažnju na ovakve bravure, ali mi je malo trebalo da me prijatelj nagovori da poslušam Earth, Wind & Fire. Njihova muzika je bila otkrovenje, a Maurice White, duša sastava, pokazao se kao čovek koji suvereno vlada žanrovima – u njihovim pesmama bilo je soula, funka, rocka, jazza i svega ostalog što je moglo da vam padne na pamet.
U drugoj polovini sedamdesetih ova grupa je snimila nekoliko izuzetno dobrih albuma i lako se prilagodila tranziciji ka plesnim podijumima u disko klubovima. Produkcijski, to je bilo na vrlo visokom nivou i njihovu muziku ne treba mešati sa disko muzikom koja se proizvodila “na metar”. Na mnogo mesta se pominje da je njihov veliki obožavalac bio Quincy Jones, koji će neki sličan zvuk i savršenu produkciju primeniti na antologijskim albumima sopstvenog pulena Michaela Jacksona.
“Fantasy” je pesma sa albuma All ‘n All (1977) koji je i danas zahvalno slušati. Iako muzika na njemu vuče na disko ritam, pre bih mogao da je svrstam u nekakav funk jazz. Uostalom, ako se pogleda tekst pesme, umesto nebuloza primerenim disku, on ima svakako dublje značenje. Maurice White kaže da mu je kao inspiracija poslužio film Bliski susreti treće vrste, a cela priča u njoj bi mogla da se svede na to da živimo u svetu koji je nepravedan na različite načine, pa je jedini izlaz iz njega naša potreba da se izmestimo u svet sopstvenih fantazija.
Iz današnje perspektive, posle četrdeset i kusur godina od snimanja, izgleda da su Earth, Wind & Fire bili u pravu. Stvari u našem neposrednom okruženju su se još više pogoršale.
A kako ćemo dalje? E, to niko živi ne zna. 