Sa reizdanjima nekih retkih albuma se nikada ne zna kakav će utisak da izazovu na mene. No, ima i onih koji znaju da me iznenade. Jedini album britanske grupe Eclection je nekada bio istinski raritet do svog ponovnog objavljivanja. Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer je u pitanju jedan od nepravedno zanemarenih dragulja britanskog folk rocka sa kraja šezdesetih.
Ako za grupu uopšte možemo kažemo da je britanska jer sve što se dešavalo oko nje je pomalo čudno.
Iako su oformljeni u Londonu 1967. njihova postava je bila internacionalna: jedan Norvežanin, dva Australijanca, jedan Kanađanin, a ostatak su činili Britanci. Jedini album su snimili za američku etiketu Elektra. I što je još interesantnije, zvučali su kao da su došli iz Kalifornije.
Uticaj u to vreme popularnih The Mamas & Papas i The Byrds je evidentan, mada me najviše asociraju na Jefferson Airplane, s tim da im kvalitet pesama, jasno, nije na nivou potonjih. No, imali su odličnu pevačicu Kerrilee Male koja se posle snimanja albuma negde zagubila, sjajno višeglasno pevanje sa mešavinom ženskih i muških vokala i zveckave gitare, što je bilo dovoljno da obezbede ozbiljnu podršku legendarnog radio DJ-a Johna Peela.
Nova pevačica, imamo i njen snimak, bila je adekvatna zamena za staru. Crnoputa Amerikanka Dorris Henderson je već bila poznata u folk krugovima Londona, snimila je par zajedničkih albuma sa legendarnim folk gitaristom Johnom Renbournom i činilo se da se grupa u tom trenutku stabilizovala. U nju je došao i John “Poly” Palmer no ova priča se već krajem godine raspala. Palmer je otišao u grupu Family, a ostala dva najpoznatija člana, basista Trevor Lucas i bubnjar Gerry Conway će se prikopčati na već uspešnu priču Fairport Convention/Fotheringay. Lucas će osvojiti srce legendarne Sandy Denny i priženiti se.
Jedina pesma sa ovog albuma koju nisu napisali članovi grupe je “Please“, ali se odlično uklopila u ostatak materijala. Oni sa dužim pamćenjem će se, možda, prisetiti da je bila na repertoaru neobične američke psihodelične grupe Kaleidoscope iz koje su potekli naš miljenik David Lindley (onaj koji svira sve moguće instrumente koji imaju žice) i Chris Darrow (kasnije član Nitty Gritty Dirt Banda). U njoj narator moli ljude koji ga okružuju da ga ostave na miru i ne dele mu savete jer mu to ide na živce. Dovoljno je samo da budu prisutni i sve će biti u redu.
Na kraju nam ostaje samo da špekulišemo o tome šta bi bilo da je bilo… Eclection su, recimo, tokom leta 1969. zasvirali na Festivalu na ostrvu Wight odmah posle Boba Dylana pred 150.000 ljudi, no nije im ni to pomoglo da opstanu. Očigledno je da su tadašnji članovi imali različite vizije i ambicije kako dalje da nastave sa karijerom.
Za utehu, ostavili su nam album na koji mogu da budu ponosni.