Posle neočekivanog velikog uspeha albuma In the Court of the Crimson King (1969) grupa King Crimson je pozvana da u Americi odsvira promotivnu turneju. Na njoj su se dešavale pomalo nadrealne stvari: u jednom od studentskih kampusa im je izgorela sva oprema, u par meseci prešli su put od malih svirki do velikih festivala, a kulminacija je dostiguta spektakularnim nastupima u sali Fillmore East pred 22.000 ljudi.
Niko u tom trenutku nije mogao ni da pomisli da je to ujedno bio i poslednji nastup prvobitne postave.
Ako ste pomislili da je tu tom trenutku došlo do onih uobičajenih “razilaženja muzičara zbog različitog viđenja razvoja grupe”, to može da vas navede na kriv put. Razlozi su mnogo prozaičniji i gotovo neverovatni. Greg Lake u svojim memoarima svedoči iz prve ruke, parafraziram:
Tek kada smo počeli sa nastupima ukapirali smo koliko je Amerika velika. Sa koncerta na koncert smo se vozili starim avionima, baš onakvim dvomotorcima u kojima je poginuo Buddy Holly. Nikada nismo znali da li ćemo stići na narednu svirku…
U polovinu grupe se posle ovakvih iskustava uvukao strah od letenja i jedva su čekali da se vrate kući. Uzgred, Lake je otišao na pićence sa Keithom Emersonom i dalje znamo šta se dešavalo sa njegovom karijerom…
Robert Fripp se u tom trenutku našao u grdnim problemima kako održati sopstvenu grupu koja će ga pratiti i narednih nekoliko godina. Postava King Crimsona se menjala od albuma do albuma, uključujući i muziku koju su snimali, a stabilizovala se u trenutku kada su jezgro, pored Frippa, činili Bill Brufford i John Wetton.
Na snimanju šestog po redu studijskog albuma Red (1974) činilo se da je grupa našla dobitnu kombinaciju. Prva strana albuma je bila jasno uobličena u zaokružene numere, dok je na drugoj bilo i dalje eksperimentisanja. Za svakoga po nešto. No, već postignut uspeh i naporne turneje potrošile su ovu postavu. Red će biti “labudova pesma” te inkarnacije grupe. King Crimson se neće više oglasiti sledećih sedam godina.
“One More Red Nightmare” zatvara prvu stranu albuma i u njoj Wetton govori o strahu od letenja i napornim turnejama.
U to vreme smo imali i po tri leta dnevno. I to je trajalo mesecima, bez izgleda da će se jednoga dana sve završiti. Poznavali smo posade aviona i ćaskali sa njima o privatnim stvarima. Eto dokle je sve to išlo. Počeli smo da sanjamo da putujemo autobusom…
E, sada se verovatno pitate zašto danas ovde ne slušate King Crimson, nego Wettona i neke druge muzičare (Eddie Jobson, Marco Minnemann, Alex Machacek). Uprkos tome što na oficijelnom kanalu King Crimsona na Cevki ima svega i svačega i teško se sa njega izlazi, ove pesme tamo nema. Postoji samo patrljak koji ne dobacuje ni do polovine. A ova verzija je majstorski izvedena i pride snimljena na koncertu.
A tu već nema laganja i foliranja.