U vreme kada je Dana Gillespie postala britanski juniorski šampion u skijanju na vodi niko nije ni mogao da nasluti kakav će biti njen životni put. Ubrzo je njeno interesovanje za sportove na vodi splasnulo, a sredinom šezdesetih se zainteresovala za muziku. U nekom od londonskih klubova susrela je srodnu dušu sa kojim će postati doživotni prijatelj. Mlađani David Jones je i sam tražio sopstveno mesto u muzičkom svetu pevajući u grupi Mannish Boys. Zajedno su se glupirali, bili su mladi i neobuzdani, a ubrzo su otkrili da i Dana poseduje muzički talenat.
Uskoro je snimila tri pop singla za PYE. Njen potencijal su prepoznali ljudi iz mnogo moćnije Decce i omogućili su joj da snimi par albuma 1968. godine. Pominje se da su na njima svirali, između ostalih, John Paul Jones i Jimmy Page, znate već iz koje grupe.
Malo kasnije i njen pajtaš David Jones započeće karijeru pod novim imenom – David Bowie.
Ta prva dva albuma Gillespijeve pokazuju njen raskošan talenat. Da bi vam bilo bliže ono o čemu pričam, na um mi padaju snimci koje su izbacivale tih godina Marianne Faithfull ili Dusty Springfield. U pitanju su zaista kvalitetni albumi no, uprkos svemu tome, Dana se brzo prešaltovala na glumački posao i filmove. Bila je originalna Marija Magdalena u londonskoj postavci rok opere Isus Hrist Superstar!
Obnovljeno prijateljstvo sa Bowiem je Danu vratilo u muzičke vode. Napisao je za nju pesmu “Andy Warhol” koju je snimila 1971, ali ona će biti izdata par godina kasnije. Pevaće i na albumu Ziggy Stardust and the Spiders From Mars (1972) i 1973. započeti snimanja novog albuma sa Bowiejem i Mickom Ronsonom.
Za vreme snimanja albuma Weren’t Born a Man (1974) okupila se značajna muzička ekipa koja je sarađivala i sa Bowiejem (John “Rabbit” Bundrick, Bobby Keys, Rick Wakeman, Ray Cooper…) i rezultat je jako dobar. Bowie i Ronson su morali da napuste snimanje zbog sopstvenih obaveza, ali to se i ne primećuje. Ono što je još važnije, na ovom albumu Dana je autor svih pesma, osim ponovo snimljene “Andy Warhol“.
Iste godine, Dana je snimila i album Ain’t Gonna Play No Second Fiddle (1974), za koji je ponovo autor svih pesama. Producent je bio John Porter, koji je isti posao radio i za Briana Ferryja i Roxy Music, pa su i prateći muzičari promenjeni, ali ih dobro poznajemo (Mel Collins, Eddie Jobson, Simon Phillips, Phil Chen…). Za razliku od prethodnika, ovaj album je raznovrsniji i čini mi se da je za nijansu bolji. Komercijalno je propao, jer se Dana odmah posle snimanja preselila u Ameriku na neko vreme, pa promocije ni nije bilo. Šteta.
Ovo pišem iz naknadne pameti, jer je do pomenutih albuma u ono vreme bilo je nemoguće doći. Sve do pre neki dan. What Memories We Make (2019) je dvostruki CD koji je objedinio pomenute albume i prepun je bonus materijala koji su hronološki složeni. Na taj način se najbolje prati kako je Dana Gillespie počela da se pomalja iz senke svog velikog prijatelja i da se nametne kao zaista kvalitetan autor i izvođač koji ima sopstveni personality.
Posle diskografske pauze koja je potrajala nekoliko godina, ova pevačica se okrenula bluesu i soulu. Tokom proteklih decenija, rekoh već, objavila je preko 50 albuma. Iako je u poznim godinama, još uvek je živahna i nastupa.
Pitanje iz naslova albuma/pesme tako postaje potpuno irelevantno.
Svaka cast. Preslusao sam njem bluz. Izvanredno