Pre četrdesetak godina bio sam toliko napaljen na RPI da sam slušao sve do čega sam mogao da dođem. Kada su italijanske grupe u pitanju nikada ne znaš šta će da te sačeka na njihovim albumima, a rane radove grupa PFM, Banco ili Le Orme i danas rado slušam. Niko poput njih nije tako dobro uspevao da pomeša klasiku sa svim drugim muzičkim žanrovima kao što su oni to radili, pri tome ne gubeći ništa od originalnosti i prepoznatljivosti.
O sviračkim sposobnostima nema šta da se diskutuje, mahom su bili u pitanju školovani muzičari.
Latte e Miele je grupa iz Đenove koja je počela sa radom još početkom sedamdesetih. Bio je to trio koji je na prvim albumima zvučao kao Emerson, Lake & Palme, a njihova prva dva albuma Passio Secundum Mattheum (1972) i Papillon (1973) nepogrešivo se prepoznaju po količini citata iz klasične muzike. Prvi se oslanjao na baroknu muziku J.S. Bacha, a na drugom su uključili i Beethovna. Bila je to, možda, preambiciona kombinacija za to doba, pa su komercijalno propali. I krenuli su da se menjaju…
Od prvobitne postave ostao je samo bubnjar, koji je okupio novu ekipu koja je uključivala i gitaristu. Na trećem albumu Aquile e scoiattoli (1976) pronašli su uspešniju formulu koja je sadržavala malo manje klasike, a malo više rocka. Tokom sedamdesetih postali su jedna od italijanskih koncertnih atrakcija. Najveći uspeh im je bilo zagrevanje publike pred koncert grupe Van Der Graaf Generator, ali ni to im nije pomoglo da se održe. I ova postava je prestala sa radom.
Tokom osamdesetih skrenuli su u pop. Nastupili su i u San Remu bez nekog većeg uspeha. Njihovu muziku iz tog perioda nije mi ni palo na pamet da slušam. Potpuno sam zaboravio na ovu grupu dok mi Enzo nije poturio ovogodišnji album LatteMiele 2.0 — Paganini Experience (2019). Pa ovi ljudi su neuništivi, pomislio sam…
Kako sam naslov sugeriše, na njemu su se pozabavili živopisnim životom violiniste i kompozitora Nikola Paganinija. On je najslavniji virtouz svoje epohe (početak XIX veka) i bio je prava zvezda u današnjem smislu te reči. Zapisi iz tog vremena govore da je imao neverovatnu tehniku sviranja violine, bilo je stvar prestiža bogate klijentele i vlastele da ga slušaju na koncertima, a prostiji i neuki svet je smatrao da je “u dosluhu sa đavolom” kad god bi demonstrirao svoju veštinu.
Paganini je važio za velikog švalera i žene su ga obožavale. Neka od njih ga je darivala i sifilisom – bolešću koja mu je u poznijem dobu onemugćavala da svira, a zbog koje je i umro.
Moj slabi italijanski mi ne dozvoljava da se upustim u analizu toga o čemu se peva na ovom albumu. Pevanje je, inače, jača strana basiste Massima Gorija; on ume da u pojedinim trenucima ode u nebeske visine bez gubljenja intonacije. No, šou mu je ukrala mlada violinistkinja Elena Aiello koja je, naprosto, brilijantno odsvirala sve deonice. Pravog Paganinija ćemo sresti tek na kraju, u poslednjoj pesmi, a sve ostalo je odlično spakovano u pitku, melodičnu, romantičnu muziku koju LatteMiele 2.0 izvode sa neskrivenom strašću.
Ako volite retro programsku muziku inspirisanu klasikom, bacite se na slušanje jer se celi album nalazi na njihovom oficijelnom kanalu.
Čini mi se da su se opametili pod stare dane. 