Сад сам намерио да кренем даље, ка тзв. граду. Фотка од горе (иста од прошлог пута) је у ствари онај Нови Житни Трг за који нико не зна да се тако зове, примио се нови назив (Доситејев). Но, вечерње шетње ове зиме су се обично завршавале ту негде у крају, па за остатак улице харам по архиви.
Нисам одмакао ни педесет метара од места где је снимљена она горња. Амбијент се, као, једва променио – дрвеће, трава, мало друма са стране (осим што је ова снимљена добре четири године раније, кад је била она маглуштина).
На обе фотке је у стварности све тачно тако како на фотци изгледа, дакле лажем као пас.
Не види се уопште да је около новоградња, ако сматрамо да је све што је послератно а вишеспратно баш то. Не види се чак ни мала пошта (приземна), лево ван кадра, отворена отприлике 1975 – дотле је ту била нека сеоска кућа, која није сметала околним зградама, па је на месту те клупе била котарка, а иза киоска огромни пластови сена. У тој пошти је била нова телефонска централа, спорог домета. Телефон је стигао до другог краја улице тек 1981, а већ 1991. смо хтели да распишемо самодопринос за динамит да је дигнемо у ваздух, јер модемска веза није могла брже од 2400 бода, а и та се често прекидала. Тонско бирање… не, Искра то још није правила тих година.
Мало даље низ улицу, код семафора из претходне фотке, је легендарна кафана Шанта. Раније се звала “Бирц код Шанте”. Има богату историју. Издање из седамдесетих је још некако, макар споља, личило на оно старо, фасада је била класична банатска, сам набој па омазано блатом и кречено ен пута, са све обичном сијалицом над вратима, и пуним називом намолованим црно на кречу. Изнутра је већ било нешто новије, ал’ опет у дрвенарији каква се данас форсира свуда по тим квази етно кафанама. Садашње издање је… садашње, мада је успело да задржи доста од оног штимунга.
Нешто даље су две кафане истог назива (“Домаћин”), с тим што је једно баш ресторан са баштом и добром кујном,…
а друго више бирцуз. Редовни гости углавном знају које је које, мада је успело да се деси да ме другар пита где сам… јер ја њега чекам у једној, а он ме тражи у другој.
Но, није ово кафанска улица, више има дућана. Пред крај улице (тј почетак, ово је шетња узводно, ка центру) већ почиње кинеска четврт, мада се не дају ни домаћи.
И не, не ради се ни о каквом долцету… то је бре италијански, а све по енгрпском правопису, дакле једна реч на једном језику, друга на другом, а читалац нека нагађа где је ту гранични прелаз.
За мањак боје на овој фотци нисам крив ја, него стварност.