Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.
Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?
Mislim da ovaj na-glavu-izvrnuti svet u kojem živimo ne bi ni trepnuo. Prihvatio bi pridošlice takve kakve su. Niko se tu ne bi zapitao kako je moguće da evoluciono potpuno drugačiji organizmi (jer tako mora biti) dođu do makar sličnih društvenih normi. A ovo znam upravo zato što se koliko juče desilo nešto neverovatno, nezamislivo, čudesno. Ljudi su poslali na Mars spravu zvanu helikopter koja na Zemlji radi na principima mehanike fluida (kada se aerodinamički profil dovoljno brzo kreće u odnosu na fluid u koji je umočen, između gornje i donje površine se javlja razlika pritisaka poznata kao sila uzgona) i zamislite šta? Ta je sprava potpuno isto poletela na Marsu kao i na Zemlji. Ama sve potpuno jednako: aerodinamički je profil, pošto se dovoljno brzo kretao u odnosu na jadnjikavu marsovsku atmosferu, generisao dovoljnu razliku pritisaka između gornje i donje površine propelera, stvorila se sila uzgona i mali je helikopter poleteo iz marsovskog basena Jezero potpuno isto kao da se nalazi u Llanfair Caereinionu, gradiću nekih osam milja udaljenom od Welshpoola.
Marsovska mehanika fluida ista je, narode, kao i zemaljska mehanika fluida. Pitanje glasi: kako smo to znali? Otkud nam hrabrost da se osmelimo da tako samopouzdano – gordo, rekli bi neki, znaće oni koji su – pošaljemo helikopter na Mars, ubeđeni da će poleteti?
Savremena civilizacija je zasnovana na ideji po kojoj mesto na kojem živimo nije ništa posebno u fizičkom svetu: živimo na zrnu peska koje se mota oko prstohvata vodonika, koji se vrti oko sasvim pristojne crne rupe a koja je polako ali sigurno na putu sudara sa jednim sličnim objektom pod imenom Andromeda. Takvih mesta, kakva je naša planeta, ima na milijarde samo u našem najbližem okruženju. Ali kakve ta slika veze ima sa onim što vidimo oko sebe? Baš nikakve. Tlo je nepokretno, ravno, pouzdano i dalje se od njega ne može. Nebesa, zvezde i Sunce kruže oko nas, odajući nam počast time što nam se predvidljivo – povodljivo! – vraćaju.
Da bismo mogli da pristanemo na takvo degradiranje nečega tako ravnog, stabilnog i pouzdanog kakvo je tlo pod nogama na nivo zrna prašine među prstima na plaži u Herceg Novom, morali smo pre svega da pristanemo da realnije sagledamo sami sebe. Mi smo morali da odustanemo od ideje da se bilo šta oko nas dešava nas radi. To je proces koji uvek započinje sagledavanjem nevidljivog – na primer, shvatanjem da postoji vazduh. Sledeći korak je logično pristajanje da, kao što sve stvari napolju nisu očigledne, tako ni sve stvari unutra ne mogu biti očigledne. Recimo razumevanjem da ako bi volovi ili lavovi imali ruke, crtali bi bogove kao volove ili lavove, što su reči koje su prvi put izgovorene previše od 2500 godina.
Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu i, kao svi pravi vanzemaljci, slušaju Davida Bowiea.