Kadar sa bucket liste

Da ne bi tuđe slike izazivale digitalno sećanje u meni, zaskočio sam priliku i napravio svoj primerak.

Venecija, Italija, avgust 2016.

Verovatno radost uspešnog snimka raste proporcionalno vremenu čekanja da se taj snimak desi. Nemam ni predstavu koliko je godina prošlo otkako sam sebi obećao da ću napraviti ovu sliku.

I tako, ispostavilo se da je plan o danu u Veneciji bio potpuno uspešan isključivo zahvaljujući odluci da se tamo iz baze u Umagu uputimo automobilom, a ne brodom. Najzad, u toj pustoj Evropi leta gospodnjeg 2016, 200 km se ispravno tumači kao dva sata vožnje bez ikakve nervoze… A ako može da se stigne bez nervoze, svakako je moguće tako provesti i dan na jednom od najlepših mesta na svetu. Bez trčanja za vodičem, bez izigravanja ovce, bez neprekidnog gledanja u sat pre nego što autobus ili brod krene u pet popodne dalje na put…

Znao sam od ranije: postoji trik koji turistički poslenici Venecije primenjuju da što pre rasterete grad od one vrste turista koji ne ostavlja bogzna kakav novac u gradu, a to su oni koji svrate u prolazu na proputovanju sa paket-aranžmana do Barcelone i Azurne obale. Prosto, važi jedna cena parkiranja autobusa do pet popodne i druga, drakonski skuplja, koja se naplaćuje čim autobus započne sledeći sat posle tog vremena. Ta stvar se rešava tako što velika masa napušta Veneciju u taj popodnevni sat.

Uglavnom, u suton Venecija postane neko sasvim različito mesto

Uspeo sam da se dočepam plavog sata ispred ljuljuškavih gondola vezanih nadomak stepenica koje su vodile u vodu ispred Duždeve palate. Grešna mi duša, bio je to plan: odavno sam rešio da i sam načinim fotografiju koja je jedan od najgrđih stereotipa u vaskolikoj turističkoj praksi. Ali šta sam mogao: taj kadar mi je odavno bio upisan u bucket listu. I znao sam: može taj kadar sto puta da bude stereotip, ali moja radost će biti hiljadostruka – nema tu o čemu da se raspravlja, tad sam pretpostavio, a danas to dobro znam.

Znao sam već: za malo duži kadar u plavom satu, treba mi stativ. Za to je poslužio GorillaPod koji sam nosio u rancu. A onda, lagani eksperiment dugih ekspozicija… Fiksirao sam nizak ISO, navio f/22 da bih što više produžio kadar… I to je to: 1 sekund; posle trećeg pokušaja sam znao da imam šta želim. La vita è bella.

A onda, sedeli smo tako na onim stepenicama, ćutali i gledali oko sebe. I tada se desio još čarobniji trenutak: upalila su se svetla u prelepim laternama oko Duždeve palate i dalje ka trgu Svetog Marka. Trenutak koji oduzima dah. A ako se dobro sećam, potrajalo je dok je jedno od nas dvoje bilo šta reklo.

Malo mi je žao, i sad mislim kako sam ispao glup u društvu, što nisam napravio kadar u kojem je manje-više sve isto, a jedino ta svetiljka u levom uglu upaljena. Sad bih mogao da uposlim tzv. naknadnu pamet i da kažem kako sam pomislio da bi taj ćošak pod lampom pregoreo pod dugom ekspozicijom, ali zbilja ne znam da li je bilo tako; danas više verujem da sam, prosto, bio zabezeknut slikom koju doživljavam i da sam izgubio fotografsku koncentraciju. Forenzičkom analizom (ma, proverom vremena snimaka) utvrdio sam da je od poslednje fotke ljuljuškanja gondola do prve fotke upaljene svetiljke prošlo deset minuta… Od naknadne pameti nema vajde, ali svakako mi preostaje da sanjarima kako ću da ponovim eksperiment pomoću ND grad filtera i kineskog klona Platypoda, kojim sam zamenio onaj GorillaPod u svom turističkom rancu.

(004)