Не, нећу о томе како Бреговић бира пјеваче (ко исправно отпева „мјесееец“), мада ту сцену често спомињем док ово гледам. А гледам га неколико пута годишње, о пуном месецу, и отприлике толико пута и планирам да ово снимим. Е, нећу више. Да планирам. Јер, најзад сам урадио.
Шта овде има? Па, грана од трешње, сенка од телефонског кабла (оштра), сенка од ораха преко пута, нешто паучине, мртвих пиксела и прашина из разних епоха, од 1992. наовамо. Јер, док сам ово снимао, схватио сам да овај прозор ама баш никад није пран, откад је уграђен.
Прво је провео двадесет година прекривен шалокатром, јер шта ће нам прозор на просторији која се не користи. То је напросто био повећи таван. Онда је тај таван доживео преображај у собе, али и ту смо стали на пола пута, и ову предњу собу оставили недовршену. Са овог прозора, тако, нисмо никад скинули ни оно што су мајстори умазали малтером, нека то кад довршимо. Једног дана.
Са дигиталном фоткалицом, бар овим мојим Каноном, је заметна работа да се изоштри нешто у мраку. Могао сам нечим да осветлим прозор, па да изоштрим на томе, но изабрао сам тежу технику, да увећам живи приказ на екранчету и ручно изоштрим на нечему што се довољно добро види, вероватно ивици прозора. Јер нема више оне скале на објективу, не пише ту нигде 1, 2, 5, бесконачно. Тај прстен за изоштравање има везе са сочивом колико има и педала гаса са карбуратором – јавља рачунару на коју страну да помери механику, директне везе нема.
Огребао сам се од ћерке за бољи статив, она моја шклопоција од пре дванаест година напросто није довољно стабилна за 1,3кг Канона. Бар сам га лако и брзо окренуо како сам хтео. Експозицију сам морао да одредим методом покушаја и попушаја, јер мада се зна осветљеност месеца, не зна се колико ће тога да падне на предмет и одбије се ка сочиву, ту већ има превише променљивих и прорачун је склон брљању. Боље овако, утрошио сам четири снимка док нисам утрефио. Месец ми за то време није много побегао. У ствари, још боља сенка би се добила десетак минута касније, ал’ ме већ прошла воља, ја сам своје снимио. И некако се касније, кад је месец виши над обзорјем, призор још мање разликује од дневног, што је стари проблем код фоткања месечине – како да не личи на дневни снимак. Сам себи добацујем из угла да код дневног снимка нема толико шума и мртвих пиксела…
Сад имам други проблем, да смислим предумишљај за следећу компликовану фотку.