Ćiju, ćiju! Tup!

Ne, ovo nije osvrt na seriju “Ptice umiru pevajući”. Ovo je osvrt na socijalni eksperiment koji je u toku i koji pokazuje bolje rezultate nego što sam se nadao.

Natera mene Steva na Ćijukalicu, a to je ispalo tako samo zato što je Steva jedan od onih koji umeju da urade ono što ispričaju, za razliku od onih koji predstavljaju njegov esnaf u raznim kvazimasonskom udruženjima. Šta ću, ajde-de, privolim se tako. Ajd’ da i tamo oglašavam šta se zbiva na blogu.

Za nedelju dana nakupim žestok broj od sedmoro onih koji me prate. Od toga, tu su i trojica za koje znam da već prate RSS feed Suštine pasijansa, tako da nema neke vajde, mislim ja tako. Neka ih je pedeset do Nove godine, pomislio sam, ali neće biti. A Steva, dripac, prati šta se dešava, pa me savetuje: ne može to tako, nije to monolog, to je dijalog, prati druge, ćijuči i tuđe sadržaje.

E, pa pazi da ne bih, jebote. Ja blogujem da bih pisao, a ne da bih vukao druge za rukav da čitaju. Oglasiću neku aktivnost, pa neka se pruži do kraja sveta. I šta onda? Šta ako dođe do hiljadu ljudi? Većina najviše reaguje samo na gluposti, na video klipove, na muziku ponekad i to je to. Manjina je ona koja čita, a tek deo te manjine ume da čita između redova. Ćijukalica neće pomoći. Istina, moje pisanje je takvo da ponekad zahteva neki maleni napor mišljenja; neki taj napor ni ne primete, a neki ne bi uspeli ni kada bi se napeli kao kad tvrdo seru. A takvima rezultat bude u istom rangu, pa ne znam zašto bih težio tome. Odavno znam da mi više znači pedeset onih koji misle svojom glavom od pet hiljada ovaca. Ovce baš i nije neki kunst prikupiti u tor. A još pedeset mislećih neću naći na Ćijukalici. Ili hoću, ali kako da se ja jedan razlikujem od svih drugih? Nikako. Dakle, bio sam uvaljen u prostor za trošenje više vremena. A meni treba prostor za trošenje manje vremena. Vreme je bilo da preispitam šta ću dalje.

Tada je Steva rekao ključnu rečenicu koja je dovela do zanimljivog  eksperimenta.

Pronađi one sa kojima bi voleo da si išao u školu – reče Steva.

A, tu smo. Pa, u kontekstu Ćijukalice, nije to bogzna kakav kriterijum. Ja pripadam onim šuvarčićima koji su prve dve godine srednje škole prošli kroz tzv. “zajedničko srednje obrazovanje”, prošao sam kao odličan a da nisam učio ni trideset minuta za sve to vreme. Kriterijum u to vreme beše da je društvo veliko i veselo. M-hm… Nisam pripremio rezervnog miša, ali sam se usudio: krenuo sam u Akciju Velikog Kliktanja. Kada po pedeset, kad po stotinu, bilo je i da sam navalio preko 150 novih koje, kao, pratim. U praksi nije bio nikakve razlike, jer mi je bilo svejedno da li neću čitati ćijukanja i kokodakanja od petoro, pedesetoro, njih petsto ili njih pet hiljada.

Pazite, stvar je jednostavna. Kada me nešto interesuje, ja ću do konkretne informacije doći brzo – telefonom, e-poštom, posetom, bilo kako, ali saznaću šta mi treba. Od svih informacija koje dopru do mene, samo velikim trudom uspevam da održim odlični prosek od 80% beskorisnih i 20% korisnih informacija; kada bih popustio, bilo bi to 95:5, pa i gore. Mogao bih do jutra da nabrajam šta me sve nije zanimlao, a što sam saznao u poslednjih nedelju dana. Društvene mreže dominiraju, jer ograničavam svoj pristup televizoru.

Pogotovo me ne interesuje kad je ko ušao u koji kafić i kad je ko izgubio kesicu sa papirnim maramicama. Ne interesuje me šta je koji PHP programer jeo za doručak niti me interesuje uticaj sunčevih pega na menstruaciju muva. Nemam nikakve potrebe da se opredeljujem za dotok redovnih informacija o novim prdežima tamo nekog tenisera dok se izležavao na ligeštulu na Kanarima. Zabole me patka za impresije nekog SEO čarobnjaka na temu maminih palačinki. A tek što me ne interesuje što je nečija drugarica pozajmila mobilni telefon da pošalje SMS momku one prve drugarice, pa slomila nokat, čudo jedno. Da ne pričam o mudroserima koji imaju dežurnu kvalifikaciju za one posrane političare, a izgleda imaju i rešenje, ali do tog rešenja ne dolazi, pa ne znam šta će biti bolje ako ja izgubim vreme da to saslušam.

I tako u beskraj.

Međutim, nešto zanimljivo se dešavalo: kako sam ja navaljivao sve više onih koje, kao, pratim, tako je sve više drugih, kao, pratilo moja ćijukanja. U početku, odnos je bio otprilike 5:1. I zaista, kad sam prevalio 500 onih koje, kao, pratim, premašen je broj od 100 onih koji, kao, prate mene. A onda se zgusnulo: dok sam stigao do 1200 koje, kao, pratim, imao sam 300 onih koji, kao prate mene. Pitao sam se da li moram da navučem baš 2000 kojekakvih virtuelnih lica da mi cvrkuću da bih ja mogao da cvrkutnem na njih 500. Dadoh sebi u tal da dostignem 500 potencijalnih žrtava i nastavih sa utovarom.

Kad sam ostavio da odmekne na broju od 1859, brojka je stigla na 504. I tu sam stao sa navlačenjem novih autora ćijuka koje i dalje neću čitati. Posle dan-dva, beše ih i celih 512, i to beše čas kad sam u subotu popodne krenuo u drugu fazu: seča šume.

U velikoj akciji pretvaranja iluzije u istinu, svedem broj onih koje, kao, pratim sa 1859 na realni broj od 11 u čije ćijuke zavirim kad se zateknem.

Broj onih koji, kao, prate moje ćijuke je pao sa 512 na 489 do nedelje popodne i do 485 u vreme pisanja ovog teksta, u nedelju uveče. Ako barem stotinu mojih, kao, pratilaca pročita ovaj tekst, polovina njih će iz osvete da me isključi. Neki će ostati iz radoznalosti, a njih troje ili četvoro će razumeti šta ja to radim. Ostali neće primetiti.

Sledeći cilj je da ne radim ništa sa principima praćenja i da samo gledam u broj onih koji me, kao, prate. Ako taj broj padne ispod 250, preduzeću istu aktivnost kao pre, s tim što ću onda gurati do 4000 onih koje, kao, pratim ili do 1000 onih koji, kao, prate mene, koji broj pre bude postignut. Kada se odmorim na toj tački, opet ću da svedem broj onih koje, kao, pratim na desetak.

Izvinite, ali empirijski način dokazivanja mi je jedini na raspolaganju da bih vam pokazao šta mislim o konceptu Ćijukalice. Želite informacije? Izvolite ih. Ne terajte me da izlazim na brisani prostor ispod prevelikog jata ćijučućih egzibicionista, jer ne znam kako da se izvučem neposran.

Za to vreme, izvinite što nisam vodio dnevnik na Ćijukalici kad sam gde bio, šta sam sa kim jeo, kome sam šta rekao i, nadasve, kakve impresije imam o nekakvim jadnicima koji se odriču svakog traga dostojanstva dok ih neki nadobudni majmuni vozaju po reality programima na televiziji. Znate, ponešto od mog života se odvija i u realnom prostoru. Takve ćijuke delim sa porodicom, onom pravom, i sa prijateljima, onim pravim.

$#$