Došao je i taj dan: rashodovanje starog računara.
Svaki treći upgrade mog računara je, zapravo, kompletna zamena, podizanje od nule. Onda se potrudim, pa investiram u bazu koja može dugo da izdrži. Radeći tako, zapravo sam samo triput sebi kupio nov stoni računar (1996, 2002, 2009 – ne računam onaj iz 1991. koji sam izbacio iz kuće 1992). Kada novi računar zauzme mesto, stari ostane još neko vreme – ja sam sujeveran – a bilo je i doba kada su mi bila potrebna dva, pa i tri računara.
Ne ponovilo se.
Više od jednog računara mi ne treba. I laptopa sam se odrekao, kod Jasne je odavno. Ana ima svoj stoni računar (od letos i svoj netbook, onaj koji smo nosili na letovanje). Brat i njegova porodica, sa kojima delimo kuću, imaju svoj računar. Svoj prethodni desktop sam ostavio za neku rezervu, dok mu ne dođe sudbina.
E, pa juče mu je došla. U danu koji je protekao, bio sam hardveraš…
Na bratovom računaru se desio strujni udar i crklo je napajanje. Onda sam izvadio napajanje iz svog starog kompa i stavio ga u njegov. Onda sam o istoj gužvi stavio DVD uređaj u Aninu mašinu, taj tamo nešto trokirao, pa sam usput disku od 250 GB tamo dodao i disk od 320 GB iz te moje stare makine. Preostali od 160 GB ću da strpam negde kao medija-skladište. Ostaće mi u rezervi zvučna kartica SB Live! Value (legendarna), Asus video kartica (solidna!), jedna mrežna kartica i hladnjak velik kao pesnica, vidi sliku, koji ne može da stane u svaku mašinu. Možda da preselim to u svoj komp?… Ne znam da li može da se namontira… A kućište, mama-ploču i memoriju ću da poklonim nekome, ko prvi naiđe. Mišn će biti akomplišd tek tad.
Ako vam treba ovo, izvol’te na kaficu, pa nosite gde god vam drago.
jel mama za Intel?
Za Intel, jašta.