Zašto nemam razumevanja za svaki viralni video

Ove nedelje, pažnju su mi privukla dva viralna youtube snimka. Nisam jedini: izgleda da su ta dva snimka definitivno udavila svakog ko se nije sakrio na vreme. Vi ste, pretpostavljam, zakasnili kao i ja.

Znate o čemu pričam, naravno da znate: na jednom snimku Supermen traži posao u Srbiji; na drugom, devojčica iz Ukrajine recituje dečiju pesmicu iz lokalnog miljea.

Nemam ništa protiv, gledajte ih dan i noć, izdržaću nekako i ona silna ponavljanja kada prenosite isti klip na fejZbuku, pa čak i e-poštom (mada, da kucnem u drvo, još nije počelo). Ali me nešto zanima i rado bih čuo objašnjenje koje će dati neko od ljubitelja: šta nalazite u tim klipovima? Ne primećujete koliko su plitki i banalni? Zar ne postoji baš ništa čime biste bolje ispunili svoje vreme?

Ovog puta ne mogu da prećutim.

– * –

Skeč sa Klarkom Kentom AKA Supermenom je, najpre, odigran na glumačkom nivou grupice dokonih posetilaca nekog auto-kampa na moru koji su odlučili da naprave veselo veče. Replike su trivijalne i banalne, a prave poente (na nivou vica) nema, nego se sve prekida kada se potroše prikupljene replike. Sve sam se nadao da će se klip pretvoriti u nešto što makar asocira stilom i šmekom na “Nadrealiste” ili barem na “Folirante“, ali beše to uzaludna nada.

I tako, gledamo kako referent za zapošljavanje, velika marka u Srbiji 21. veka, saopštava Klarku Kentu da je budala što neće da bude obezbeđenje u menjačnici u Zemunu gde se svako malo desi pljačka, iako smo 35 sekundi pre toga saznali da nema posla za Supermena jer je Dačić rešio sav kriminal u državi. Prethodno smo došli i do aluzije na to da zidovi imaju uši, to je verovatno takođe trebalo da ispadne duhovito. Preseravanje bi trajalo i duže, nego je scenaristi skeča ponestalo vazduha; poslednji trzaj je izgovaranje predloga sebi u bradu, vidi budale i tako to. A onda dolazi onaj tatin sin u apostolkama, on će da bude savetnik nekog direktora za tamo neke situacije.  I da obavezno pozdravi tatu, a to što nije završio fakultet, nije bitno; lako ćemo.

Petparački pristup ozbiljnim problemima ovog društva: kad ne mogu da izlečim, hajde da se barem smejem tome nakon što sam se identifikovao u toj slici. Ne, ozbiljno: setite se, priupitajte ljude oko sebe kakve motive imaju. Svaki drugi će vam dati neki odgovor tog tipa. Lako je testirati tezu: napadnite ih stavom da takvim gestom doprinose očuvanju javašluka u društvu (što je činjenica). Počeće da se brane, i to prilično žustro, upravo se otkrivajući takvim nastupom.

Mi smo nacija koja konstatuje umesto da preduzima. U tom svetlu, biramo da se smejemo strašnim stvarima. A šta može da bude strašnije od slike u ogledalu.

– * –

A to dete… Uh, ovo je već komplikovano, jer postoje slojevi; ali nije toliko debelo da ne može da se oljušti za kratko vreme. Reč je o malom monstrumu; takve dece ima na svim meridijanima, na svakom koraku. Prosto, roditelji kondicioniraju tu decu poput cirkuskih majmuna od najranijeg doba, najčešće od vremena kad prohodaju. To su ona deca koju morate da trpite dok recituju budalaste pesmice kad odete negde u posetu. Dakako, od vas se očekuje da se afektivno divite performansu mada biste najradije zadavili i dete i njegove roditelje, znajući da biste tim gestom učinili uslugu čovečanstvu.

Stvar se svodi na preformatirani socijalni stav o tome da neko ko se ponaša kao starmali predstavlja pozitivnu karikaturu čoveka. A ako pride i recituje, pa još zna više od dve strofe pesme koja je na višem nivou od “miš je dobio grip”, tada se od auditorijuma očekuje da se sa zadovoljstvom usere od blaženstva. U ovom slučaju pogotovo postoji i varijacija izazivanja majčinskog instikta kod ženskog dela populacije, koji u kombinaciji sa perspektivom efemernosti sopstvenog majčinstva postiže klimaks za kratko vreme…

Pošto je popuštanje mentalne petlje pandemijska pojava, pogotovo u auditorijumu koji se podvrgava reality televizijama, empatijski efekat zaista postaje visok. Pustićete poneku nekontrolisanu suzu, nema veze, ništa nema veze ni sa čim, pa jebi ga, onda neka bude zbog dresiranog deteta, mrtvog mačeta, posranog kučeta, ako može zajedno.

Za to vreme, ja ću plakati što ovu državu zabole kardan što one dve devojke nisu otišle na svetsko prvenstvo iz fizike jer nije imao ko da im plati put. Ali, ja sam osvedočena budala, besozećajni skot koji nema razumevanja za snimke šestogodišnjeg monstruma deteta na jutjubu, tako da to što ja sad pričam nije važno. Na stranu što sam dirnuo u tabu-temu: deca su čista po definiciji, pa bilo kakav negativan stav zapravo potiče od negativnog komentatora. Dete, zapravo, nije ništa krivo, ali nema nikog ko će to da shvati u žaru kontranapada zasnovanog na nekom mogućem, ekstrabrzom demagoškom manevru.

Čekaj, ćutite! Nisam završila, ćutite! Bako, oh babuška, jebote, sedi i trgni dve-tri votke, idem ja do parkića da vidim jesi li tamo izgubila svoju mladost. Jesam dete, baš tamo sam izgubila mladost, ali ne jutros pored klackalice, ne traži je, sfućkala sam ja to na nekoj drugoj klackalici na poslu. Nego nemoj da te deduška čuje, jedva je nekako sakrio čime sam se bavila kad me je našao. Bako, bakice, babuška moja, ne sekiraj se, ja ću čak u Srbiju da odem, pa ću tamo da radim, neće niko znati.

Oh, Bože, pa ova baljezgarija može da se proširi i na četrdeset strofa – neće ispasti ništa manje banalna. Na stranu što smo tokom godina prelaska iz socijalnog u konzumentsko društvo pogubili kriterijume koje ni pre nismo bogzna koliko čuvali. Ovo će da ocenjuju ljudi koji mimo čitanke nisu pročitali ni dvadeset stihova u životu. Slučaj je potpuno uporediv sa onim operskim pevačem iz Italije koga su doveli da zasere pesmu “Oj, Moravo”.

Serem vam se na tu poeziju, braćo Ukrajinci. Čika Jova Zmaj bi takve pesmice pisao dok sedi na klozetu, nego je čovek imao kriterijum, pa je pazio šta objavljuje. A nije da nije, ima i na srpskom te petparačke poezije, pa neki su do pre dvadeset godina cele karijere izgradili pišući banalnu poeziju° i uzimajući plate u kancelarijama takozvanih kulturno-prosvetnih zajednica.

Šta rade ta državna tela za zaštitu moralnosti TV programa? Zašto dozvoljavaju zloupotrebu tako male dece i ne preduzimaju ništa da spreče emitovanje takvog programa? Nije to tako samo u Ukrajini: to je globalna pojava. Na stranu te face koje su producenti doveli u žiri da dele pamet. Njihov posao je da kanališu izbore po principu “hleba i igara”, daj da bude banalno, pozitivno i društveno angažovano, pa taman usput pootpadali neki koji su se otrgli od banalnosti. Ali to je neka druga priča.

– * –

Neće biti bolje. Nastaviće se socijalni eksperiment “daj da se opustim”. Jebote, niko ništa ne radi i svi žele da se opuste. Od čega se to opuštate? Posmatram i trendove reakcija na priloge na Suštini pasijansa, onako kako ih oglasim na raznim socijalnim andrmoljama: oni moji jutarnji jutjub klipovi ispadaju najpopularnije štivo. Ne mora da se čita, ne mora da se ukapira… Što je gluplje, to je popularnije. Stotinu puta do sada su me pitali, a počelo je i za ova dva snimka, “zašto nisi stavio tamo i ovaj snimak?”… Pa, zato što nemam ni saosećanja niti samilosti prema veličanju banalnosti, eto zato. Zato što ono što ima da se pročita između redova u takvim prilozima ne bi moglo da bude mirno apsolvirano od onih koji će da nalepe gomile aklamacija, lajkova, pluseva, rećijuka i šta ja znam čega sve još – umesto da se malo zamisle nad svojim devalviranim kriterijumima prihvatljivog sadržaja.

Znam da neće biti bolje. Nekad sam se smejao onoj krilatici “suma inteligencije na planeti je konstanta, a nas je sve više”, a onda sam vremenom počeo da verujem u istinitost te teze.

Nećemo pobediti. Ali to ne znači da ćemo se predati.

________
° Molim, ne brkati banalnu poeziju sa fenomenalnom pesmom “Banalne rečenice” Ljubivoja Ršumovića, onoj iz koje često citiram stih “kikiriki, badem, prdnem pa ti dadem“.

$#$