A sad malo naturaliznma. I to posnog.
Bili smo pozvani kod kumova na kondicionu vežbu: naš drug Momo, kikindski zet rodom iz Prčanja, skuvao je pun veš-lonac slatkog kupusa u vrlo natur varijanti, sve sa rebarcima na dnu lonca. Ko je hteo da sipa, morao je da ustane, eto toliki je lonac bio. Pogibija beše odgovarajuća; a vino iz domaćeg podruma, otočeni vranac od grožđa dobavljenog iz Makedonije, taman sazreo da se proba. I proba. I proba… I… E!
Bio sam kritikovan što nisam uslikao sadržaj lonca pre nego što smo ga rasturili. Šta ja znam, nekako mi je na početku nedostajala priča u svemu tome, rekoh. A kad smo kod priče, gle epiloga: tanjirić s koskama… I tako: sledi naturalizam najsirovije vrste, i Rjepin bi mi pozavideo.
A šta ja sad tu da pričam. Bolje da ne govorim ništa, je l’ tako!
Mišn. Akomplišd. Yeah.