Ne volim ovo što nam poturaju kao pivo. No, čak i kad je pivo bilo pivo, nisam se bogzna koliko oduševljavao. Osim u dva slučaja: jedno je pivo u pivnicama Praga. Drugo je točeno crno pivo koje vri u čaši i koje ima ukus koji asocira na lešnik.
Na današnji dan, 31. decembra 1759. godine, Arthur Guinness je potpisao ugovor o iznajmljivanju pivare James’s Gate Brewery u Dablinu, po ceni od 45 funti godišnje. Dogovoreno je da ugovor važi devet hiljada godina.
Rezultat tog ugovora: najbolje pivo na svetu, u svim kategorijama.
A u ime jedinog piva za koje otvoreno kažem da ga obožavam, jedan stari vic.
– * –
Godišnji svetski sajam pivarske industrije. Kao i obično, prve večeri se skupiše u lokalnoj pivnici stari znanci iz raznih firmi, komercijalisti koji vole da se napucavaju čije pivo je bolje. I krene maltretiranje konobara.
– Meni plzensko! – reče Čeh – Sa petog stepenika!
– Ma kakvi! Jedan ledeno hladni Bad! – na to će Amer.
– Fosters za mene! – reče lik koji liči na na krotitelja krokodila.
– Gluposti! Daj ovamo turu Lava za sve – reče tip koji je mirisao na zapršku i beli luk.
– Ljudi, budite ozbiljni! Molim jedan Hajneken! – Reče lik u narandžastoj majici.
– Meni Karlsberg! – zatraži Danac.
– Nije baš kao točeno, ali daj meni jedan Beks – reče debeli plavušan crvenog lica.
– Stela Artoa!
– A nikšićko, čoče!
– Efes!
– Staropramen!
– Jelen!
– Holsten!
– Tuborg!
– …
Do tog časa, konobar je već bio sivozelen. Očajnički je pokušavao da razume šta ko traži u sveopštem metežu i galami koja je nastala za stolom tokom prepirke šta da se pije. Totalno rezigniran, prišao je jednom riđokosom tipu u zelenom odelu koji je sedeo u vrh stola i ćutke posmatrao šta se dešava. Nimalo pristojnim tonom, konobar mu se obrati:
– A gospodin će verovatno Ginis, a? Dabome, Ginis, samo još to nismo imali, aaaaaaaa! Ginis, je l’ tako? Ginis?
Na to riđokosi, mrtav ‘ladan:
– A, ne. Molim vas jednu kokakolu.
Za stolom tajac, odjednom. Svi su ućutali i pogledali ka Ircu.
– Šta je? Šta me gledate? Pa kad vi nećete da pijete pivo, neću ni ja!