Isplata

Počelo je potpuno bezazleno. Pitao sam koji foto aparat da kupim da bih pravio lepše portrete svog deteta. A onda se otrglo kontroli…

Bio je ponedeljak, 14. mart tekuće (još malo) godine. Planirao sam put s detetom po Italiji, i palo mi je na pamet da bi tom prigodom bilo dobro napraviti neke lepe fotke za uspomenu, te da je vreme da nabavim malo ozbiljniji aparat od idiota. Obratio sam se jednoj mailing listi gde se nalazi par drugara za koje sam znao da se temeljno bave tom problematikom – moj zahtev je bio da pravi dobre slike (u tome je poenta, jel’te), da ne moram da se mlatim s izmenom objektiva, i da mogu da pravim fotografije gde mi je dete u fokusu, a pozadina blago zamućena (čuo sam ja ranije da ima neka blenda koja može da se otvara i zatvara, ali nisam to dovodio u vezu).

Drugari su bili predusetljivi, palo je par predloga. A onda je u listu uleteo Grba. Rezultat: u ovih proteklih par meseci pržio sam se na suncu, rizikovao da propadnem više puta kroz ruševine ili da dobijem po tintari od selj zemljoradnika, smrzavao se po magli ispod mosta dok mi se koža s prstiju lepila za stativ, a manjak sna da ne pominjem. Da, i puno mi je srce, da ne zaboravim.

Jedna od prvih stvari koju je po uletanju izustio je da, citiram, “slikanje deteta po Rimu, Firenci i Veneciji podrazumeva jasne, a ne zamućene fotografije”. Onda me je isprašio zbog toga što ne želim ozbiljnije da uđem u problematiku, jer ako hoću da pravim dobre fotografije moram da naučim mnogo toga. I usput, da bi mi fotografija dobro došla kao hobi (ovde je trebalo da primetim zamku). Postiđen, pitao sam ga šta bi on pazario za sebe da je u mojoj situaciji…

Završio sam na kraju s Canonom EOS 7D kao telom, i objektivom 24-70 f/2.8 L USM. Pri nabavci ovog potonjeg, malo sam bio zatečen cenom, pošto je bila u rangu tela, ali preporuka je preporuka. E sad, stvar je u tome što u preporuci Grba nije stavio ono “L” u nazivu, a prodavac mi je odmah istovario verziju koja ga sadrži. Razlika je sitnih nekoliko puta u ceni, ali i u performansama. Eto, barem sam ispunio jedan kriterijum iz svog zahteva, sad ne moram da menjam objektiv…

Uglavnom, zbog činjenice da me je navukao na celu priču, uzeo sam za pravo da maltretiram Grbu za savete svih mogućih vrsta. Takav kakav je, oberučke je pristao, pod jednim uslovom: da mu, kao naknadu za konsultacije, do kraja godine isporučim 10 vrhunskih fotografija, čime bih dokazao da se višemesečno maltretiranje njegove persone isplatilo jer sam konačno nešto uspeo da naučim.

Stoga, pošto ova godina ističe za minut, održavam obećanje. Grbo, evo isplate

Lenka

Ovo je fotografija iz jedne od prvih serija koje sam uradio. Aparat je još uvek bio namešten na sva moguća automatska podešavanja, bio je lep dan i odlučio sam da fotografišem Lenu, psa moje ćerke. Ona je trčkarala po dvorištu, a ja sam je pratio sa uključenim rafalnim škljocanjem, nadajući se da će barem jedna od fotki ispasti kako valja. Začudo, ispalo ih je više, od kojih prilažem ovu donju. S obzirom na to da se ceo proces fotografisanja sveo na jurcanje za psom sa prstom na okidaču, i nije neki trud, ali konsultant me je naučio da je bitan rezultat (da ne kažem: mišn akomplišd).

Tea u Veneciji

Došao je i taj put. Pet intenzivnih ali divnih dana po Italiji koji su započeli u Rimu, završili u Veneciji, sa Sijenom, Pizom i Bolonjom između. Rezultat je nekoliko stotina fotografija od kojih je stvarno bilo teško izdvojiti neku za ovu isplatu. Izbor je ipak pao na sledeću:

Odlučio sam se za nju pošto je reč o klasičnom portretu, kojih posle toga stvarno nisam radio mnogo jer sam se fokusirao na outdoor (moram ubuduće da se popravim). Slikana je u poslastičarnici na Trgu svetog Marka, bez poziranja. Mlada dama je nameštala frizuru te sam ugrabio priliku, a ona je primetila da dižem aparat pa se okrenula da negoduje. Na ovoj slici ima greška u tehnici fotografisanja: slikao sam s blicem, pritom zaboravivši da skinem zonericu (to je ona crna “šolja” na kraju objektiva koja služi da vam sunce ne bi udaralo direktno u staklo) koja je, budući da je glomazna, parcijalno blokirala putanju blica i time napravila polukružnu senku u donjem delu slike. Iako greška, napravila je zanimljiv efekat time što je lice omiljenog mi modela došlo više do izražaja, za šta bi trebalo mnogo muljati po Photoshopu. Tako sam naučio da i greške ponekad mogu dovesti do pozitivnih rezultata.

Mokroguz

Treća stavka u isplati je s mog junskog putešestvija po Skandinaviji, slikana u Kopenhagenu. Takva je kakva je, ništa nije dirano u postprodukciji – osvetljenje i sama scena su bile toliko izazovne da nisam mogao da odolim. Reč je o sicu bicikla koji je bio parkiran uz zid jednog kluba s zanimljivim spoljnim osvetljenjem, a napravljena je iz možda dvadesetog pokušaja. Naime, toliko sam se zainatio da fotka bude bez greške, da sam škljocao, pregledao do detalja rezultat na displeju, zatim brisao fotku (lepo je kada na sav glas možeš da psuješ jer niko unaokolo ne priča srpski, čak i po cenu da ih ceo svet ne razume) i pokušavao ponovo. Nisam želeo ništa da diram u Photoshopu, čak ni izrez, tako da je kadar morao da bude baš onakav kakav sam zamislio. Tada sam savladao ručno izoštravanje, jer sa tako malo svetla automatika nije uspevala da dobro uhvati u fokus kapljice na sicu.

Da, dobro ste primetili, u ovoj fazi sam shvatio i koliko je bitno dobro krstiti fotku. Nomen est omen!

Wroooom!

Dva dana posle prethodne fotke obreo sam se u zemlji gde je hladno, al’ standard. U Geteborgu su se održavale gradske trke kojima sam odlučio da prisustvujem. Ne baš zanimljiva aktivnost: sedite na tribinama, zum-zum-zum prolete automobili, onda čekate dva minuta, ponovo zum-zum-zum, i tako nekoliko puta. Na kraju, na semaforu objave pobednika, i to je cela zanimacija. Da mi cela akcija ne bi propala, okušao sam se u paniranju: ovde nije reč o kuvarskoj tehnici koja uključuje hlebne mrvice, već o metodi slikanja objekata u pokretu tako što ih pratite aparatom. Rezultat je da je praćeni objekat jasan, dok je okolina zamućena.

Znao sam da to može da se postigne nekako, ali nisam se prethodno teorijski potkovao. Stoga sam eksperimentisao dok nisam utvrdio da mogu postići pomenuti efekat tako što maksimalno smanjim otvor blende (f/22 u ovom slučaju). Naravno, ortodoksniji način bi bio da sam samo manuelno povećao ekspoziciju, ali tada još uvek nisam vladao tom veštinom – no, kao što sensei reče, bitan je rezultat

Straćara

Negde u rano leto razvio sam pasiju prema slikanju starih, oronulih kuća. Na stranu živopisnost njihovih fasada zbog propadanja, one imaju svoju priču: neko se u njima rodio, živeo, izrodio svoju decu i na kraju završio sa stanovanjem na ovom svetu. Najčešće su to kuće u kojima niko više ne živi, godinama napuštene… E sad, kada slikate tako nešto, obično privučete pažnju – ljudi u najboljem slučaju veruju da se interesujete da kupite zemlju, ali obično misle da želite nešto da maznete, ili da ste unajmljeni od one strane koja polaže pravo u sporu (a oni su, po defaultu, druga strana). Zanimljiv razgovor sam vodio ispred jedne ruine na ulazu u Čačak – domaćinu je neko javio da se motam pa je dojurio kolima i podviknuo:

– Jelibre, šta ti tu radiš, jer znaš da je to privatno!?!?

– Evo fotografišem, nadam se da nije zabranjeno?

– Aha… a za koga ti to slikaš, ko te plaća?

– Niko, ja to za svoju dušu, volim da fotografišem stare kuće. Lepe su na svoj način.

– Pričaj ti to nekom drugom. Lepe, veliš? A što ne slikaš onda ove nove okolo, vidi koliko su one lepše? (pritom je mahnuo rukom u pravcu hiperrealističkih dvoraca s lavovima, a ponegde i tigrovima, na kapijama)

Uglavnom, ubedih tu ja njega da imam poremećene estetske vrednosti, te se malo otkravio, pa mi je usput i ispričao da je to bila kafana gde je Vera Matović prvi put pevala. Znamenitost, brale moj!

Ova kuća, konkretno, snimljena je u mestu Markovac.

Urban decline

Kao logičan sled evolucije, pored straćara zainteresovale su me i prave ruševine. Fala bogu (za moju inspiraciju, ne za civilizaciju), u zemljici Serbiji ima ih podosta. Obično je reč o nekom objektu koji je izgubio svrhu iz raznoraznih razloga, pa ili više nema ekonomske isplativosti da se sredi, ili je u nekom sporu, a ima i popriličan broj njih koje su napuštene još u fazi izgradnje. Hvatanje dobrog kadra često podrazumeva veranje po polutrulim skelama, preskakanje malih (ali dovoljno dubokih da slomim vrat) ponora između etaža, hodanje po srči do kolena i slično. No, rezultati su valjda vredni toga:

Ovaj objekat nalazi se u Vojislava Ilića, prekoputa Vera, i nemam blagu predstavu čemu je ranije služio…

Lakegulls

Galebove anglosaksonci obično zovu seagulls, ali pošto je reč o Savskom jezeru, iliti Adi Ciganliji, uzeo sam za pravo da napravim malu izmenu u naslovu. Bio je lep jesenji dan, ptičurine su se valjda otimale oko neke ribe, a ja sam se posle malo igrao po Photoshopu.

Pass-age

Novembar, Tea i ja u Amsterdamu. Izveštaj odatle ste već mogli pročitati na Suštini Pasijansa. Celo putešestvije je bilo intenzivno, ja potpuno posvećen svom detetu, tako da to nije ostavljalo mnogo prostora za fotografisanje sa strane. No, uspeo sam da napravim desetak fotografija i pored gunđanja moje saputnice na svako zastajkivanje.

Jedan od mojih eksperimenata u crno-beloj fotografiji. Oblici i refleksija u barici su toliko zanimljivi da je boja izlišna.

Sunčanje

Tokom jeseni, pokušavajući da izbegnem svakodnevni Armagedon na Gazeli, ustanovio sam koliko-toliko dobru putanju do posla koja me je vodila preko Brankovog mosta. Nekoliko puta, kada sam prolazio u ranijim jutarnjim satima tamo jer sam prethodno vodio dete u školu, primetio sam zanimljivu scenu – golubovi načičkani na ćošku krova jedne zgrade. Obično je to bilo nešto oko 8 sati izjutra, temperatura poprilično niska u to doba dana, a pošto pomenuti ćošak gleda prema istoku bio je to logičan izbor lokacije da se malo ugreju na izlazećem suncu.

Ova fotka uspela je iz drugog puta. Naime, pošto sam utvrdio da su tu na dnevnoj bazi, spakovao sam se jednog jutra da ih slikam. No, ko za inat, sunce je zamaklo za oblake čim sam izašao iz kuće, te je golubija bratija odlučila da se taj dan pozabavi drugim aktivnostima, npr. ukrašavanjem spomenika po obližnjem Kališu. Nisam se dao omesti, došao sam sledeći sunčani dan i uspeo u naumu.

Where NBG ends

Ova fotka je nastala planski. Danima sam pohodio Google Earth kako bih našao zanimljive lokacije po gradu za slikanje. Ova mi je upala u oči jer je reč o mestu gde prestaju novobeogradski blokovi te počinju poljane i njive sve do Surčina, a pritom je granica okrenuta prema zapadu pa sam mogao da uključim i zalazeće sunce u scenu. Tom prilikom sam jedva ubedio jednog uplašenog stanovnika romskog naselja u pozadini da neću da im rušim habitate, pošto sam ga sa onim stativom i dve kile opreme verovatno neodoljivo podsetio na geometra.

Ovo je HDR, naravno… Tehnika koju Grba ne odobrava baš uvek, ali mislim da će mi ovom prilikom progledati kroz prste

– * –

Eto, toliko od mene. Sad je na gazdi da presudi da li sam prošao, ili da me vrne u skamiju…