Taman sam se pitao šta da vam zavarim za petak veče, kad na Radio Paradise zasvira 40,000 Headmen, i to živu verziju. Nisam imao kud.
Traffic beše velika grupa. Jedna od najvećih, do dana današnjeg. Dovoljno progresivno da izaziva rad malih sivih ćelija. Dovoljno bluesy da vam prija svako piće uz tu muziku. Dovoljno folk da vam bude toplo oko srca. I dovoljno rock’n’roll da vam krv proključa.
Nije čas da vam držim predavanje o grupi Traffic, ali da kažem da bilo koje ime iz prve postave grupe, formirane 1967. godine, u meni izaziva malecki, ali primetni talas jeze: Chris Wood, Dave Mason, Jim Capaldi, Steve Winwood. Svako je dao značajni deo sebe bendu, a potonja dvojica su opusu grupe ostavila neke od svojih najsvetlijih stvaralačkih momenata.
Uskočivši na izuzetno aktivnu scenu Velike Britanije, grupa je prvi publicitet izgradila na dežurnom vunderkindu – tada devetnaestogodišnjem Steveu Winwoodu, koji je za sobom imao četiri godine prvoklasnog eksponiranja u grupi Spencer Davis Group, u kojoj je napravio superhitove I’m a Man i Gimme Some Lovin’ (da je u životu samo to uradio, bilo bi dovoljno za antologije). Ipak, grupi nije trebalo mnogo da dokaže da ima i mnogo veći potencijal nego što je to onaj koji je u nju doneo golobradi junoša čiju saradnju su mnogi priželjkivali, a samo najbolji i dobijali.
Ovaj zapis je “malčice” noviji, ali ne mari:
A ako ste bili na koncertu Winwooda i Claptona u Beogradu, onda znate da su svirali sveopšte šarenilo iz karijere obojice. Samo da vas podsetim da su odsvirane i dve numere iz literature Traffica. Prva sa ove stranice je poslužila da zatvori koncert, pa da ja imam šta da pevušim dva i po sata za volanom posle koncerta. Ali, beše tamo i ovo remek-delo, doduše bez psihodelije i LSD asocijacija 
Meni je sa matičnog albuma ipak mnogo draža naslovna numera. To je epsko remek-delo smešteno u ogoljenu prostotu zvuka, što ga čini savršenim.
Nije ni Traffic bio imun na nasleđe svog najpoznatijeg člana. Uživo su pravili čuda:
Letelo je perje na koncertu na kome je zapisana ova stvar, zapravo ceo album Welcome to the Canteen. A onda, nezahvalno je reći, ali meni je nekako draži sledeći živi album, On the Road objavljen dve godine kasnije. Ali može biti i to da mi je u vreme kad sam otkrivao grupu mnogo više prijalo to što u skoro sat vremena svirke bilo smešteno tek šest stvari… Jednu od ključnih numera u opusu grupe izvlačim sa nastupa u Santa Moniki.
Među ljubiteljima grpe Traffic najslađe su prepirke koji album je bolji. Posle mnogo godina slušanja, najzad sam shvatio da jedini pametan odgovor glasi “da!” 
Neko vreme, sećam se dobro, moj favorit je bio Shoot Out at the Fantasy Factory.
Ali, vrag ih odneo, bili su sjajni i zaista nema potrebe nešto kopati ili izbegavati, iako se kaleidoskop stilova unutar opusa grupe teško može opisati sa malo reči 
Čak i njihova labudova pesma, bar ona koja je zatvorila fazu rada u sedamdesetim, nosi neke zanimljive momente. Meni je opet najdraže kad uhvate da “cepaju drva” pola sata 
Malo hipnoze neće da škodi:
[EDIT: Shit. Dream Gerrard sa albuma Shoot Out the Fantasy Factory više nije dostupan…]
I za kraj, moram da primetim: osećam se baš dobro! Možda su sitni sati dok ovo čitate i slušate, ali ako možete, odšrafite to ozvučenje, neka leti perje!
Eh, ima toga još… Ali, red je nešto i vama da ostavim da nađete. Recimo, onaj odlični autorski album Far from Home iz 1994, kao i priču koja se desila oko ponovnog okupljanja povodom održavanja reprize Woodstock festivala 25 godina posle prvog.
Ja sada odoh da povadim CD-ove grupe i da saslušam par albuma kako treba. Butelja merloa je već otvorena.
Let it roll, baby!
$#$